131939920-Šandor-Marai-Sveće-gore-do-kraja


Чтобы посмотреть этот PDF файл с форматированием и разметкой, скачайте его и откройте на своем компьютере.
Sadržaj
Beleška o piscu
Pre podne, general se dugo zadržao u podrumu muljaonice. U ranu zoru otišao je
u vinograd sa pudarom, u dva bureta vino je počelo da vri. Već je prošlo
jedanaest kada je završio punjenje boca, i vratio se kući. Kraj stubova na tremu,
buđavom od uvek vlažno
g kamenja, čekao ga je njegov lovac, i pružio pismo
pristiglom gospodaru.
Šta hoćeš?
reče, i uvređeno zastade. Jednim pokretom gurnu sa čela unazad
svoj slameni šešir sa velikim obodom, koji je bacao senku na njegovo modro
crveno lice. Već nekoliko go
dina kako nije otvarao, ni ti čitao pisma. Poštu je
otvarao i sortirao u upravnikovoj kancelariji
nastojnik imanja.
Kurir je doneo
reče lovac, stojeći ukočeno.
Prepoznao je rukopis, uzeo pismo i stavio ga u džep.
Uđe u hladno predvorje, i bez reči pr
uži lovcu šešir i štap. Iz džepa za cigare
izvuče naočare, priđe prozoru i u polutami, uz svetlost kroz poluzatvorene šalone,
poče da čita pismo.
Čekaj
reče preko ramena lovcu, koji se spremao da pođe sa šeširom i štapom.
Zgužva pismo u džep.
Kalman
neka upregne konje za šest sati. U kočiju sa ciradom, biće kiše. Neka
se obuče za paradu. Ti takođe
reče neočekivano oštro, kao da se razbesneo
zbog nečega.
I neka se sve cakli. Kočiju i konjsku opremu počnite da čistite
odmah. Obuci lakejsku uniformu,
razumeš? I sedi gore, uz Kalmana, na sedište
kočijaševo. Jasno?
Razumem, ekselencijo
reče lovac, gledajući gospodara pravo u oči.
U šest.
U pola sedam polazite
dodade, i nastavi da bez glasa mrda usnama, kao da
broji.
Javićeš se kod ’Belog orl
a’. Samo kaži da sam te ja poslao, i da su kola
Uđe u svoju sobu, opra ruke, priđe visokoj, uzanoj, zelenom čojom obloženoj, od
mastila flekavoj polici, gde su ve
oma pažljivo i s milimetarskom tačnošću, jedno
preko drugog bili naređani pero, mastilo i sveske. Sveske su bile u pepito povezu,
u kakvim školska deca pišu pismene zadatke. Nasred police stajala je lampa sa
zelenim abažurom; upalio je lampu, jer je u sobi
bilo mračno. Iza zatvorenih
zimi, i po kiši
do rečice sa pastrmkama. A kada bi se vratio, kroz predvorje je
odlazio gore, u svoju sobu, i tamo jeo.
Pa, vratio se
reče glasno, usred sobe.
Četrdeset i
jedna godina. I četrdeset i
tri dana.
I kao da se umorio kada je izgovorio ove reči, kao da je tek sada shvatio koliko je
to mnogo vremena, četrdeset i jedna godina, zatetura se. Sede u kožnu fotelju sa
izlizanim naslonom. Pri ruci, na malom stočiću, staj
alo je srebrno zvonce, kojim je
zazvonio.
Neka Nini dođe gore
reče sobaru. A onda, predusretljivo:
Zamolio bih.
Nini je imala devedeset i jednu godinu i stigla je brz
o. U ovoj sobi negovala je
generala. Bila je u ovoj sobi i kada se general rodio. Šesnaest godina je imala
tada, i bila je veoma lepa. Bila je niska, ali je bila tako mirna i mišićava, kao da joj
telo zna tajnu. Kao da skriva nešto, u kostima, u krvi, u me
su, tajnu o vremenu ili
o životu, koja se ne može drugom reći, ne može na strane jezike prevesti, jer reći
ovu tajnu ne bi podnele. Bila je ćerka seoskog poštara, rodila je dete u šesnaestoj
godini, i nikada nije rekla, nikome, čije je bilo dete. Dojila je
generala, jer je imala
mnogo mleka; kada ju je otac oterao iz kuće, došla je u zamak. Nije imala ništa,
se prozore mogao videti mali gradić u daljini i planine sa srebmoplavim vrhovima,
je svoje supruge i svoju staru spavaću sobu, u blizini suprugine spavaće
sobe, naredio je da se zaključa. Trideset i dve godine, od kada mu je žena umrla,
i od kada se general vratio sa puta iz inostranstva, samo su Nini i posluga ulazili u
ove sobe
svak
i drugi mesec
kada su čistili.
Sedi, Nini
reče general.
Uveče u osam. Može? ...
upita uzbuđeno, detinjom radoznalošću, i nagnu se
napred u fotelji.
U velikoj sali. Sada je podne.
Podne
reče dadilja.
Sada ću im javiti.
Do šest će luftirati, zatim će da postave
sto.
Usne počeše da joj se miču bez reči, kao da broji. Vreme je računala i
mnoštvo zadataka.
Da
reče onda, mirno i odsečno.
General, nagnut napred, radoznalo je posmatrao. Dva života su zajedno strujala,
spo
rim ritmom životnog takta jako starih ljudi. Znali su sve jedno o drugom, više
Do pet, nikakav šum iz njegove sobe nije se čuo. Onda je zazvonio sobaru i
zatražio hladnu kupku. Ručak j
e vratio, popio je samo šolju hladnog čaja. Ležao
je na kauču, u poluzatamnjenoj sobi, izvan hladnih zidova zujalo je i vrilo leto.
Osluškivao je topli vetar među klonulim lišćem i šumove po zamku.
Sada, kada ga je prošlo prvo iznenađenje, odjednom se umor
io. Čovek se celog
života sprema za nešto. Prvo se uvredi. Onda želi osvetu. Onda čeka. Dugo čeka.
Više se nije sećao kada su se uvređenost i osvetoljubivost pretvorili u čekanje. I
vremenu sve ostaje, ali toliko sve izbledi, kao one stare fotografije koje
su se
snimale na metalnim pločama. Svetlost i vreme speru nijanse oštrih i
karakterističnih crta. Fotografija mora da se okreće, jer je potrebno izvesno
prelamanje svetlosti da bi se na oslepeloj ploči mogla prepoznati ona osoba čije
je crte lica jednom t
a površina upila. Na isti način vremenom izblede sve ljudske
jelene, medvede i srne. Da, možda zbog p
utovanja. Ustao je, i stao ispred bele
keramičke peći, koja je nekada grejala spavaću sobu njegove majke. Bila je to
velika peć, sto godina stara, a toplota je zračila iz nje kao iz onih dobroćudnih,
tunjavih i debelih ljudi, koji bi svoju sebičnost želeli
da ublaže nekim velikodušnim
i jeftinim postupkom. Bilo je očigledno da se majka ovde smrzavala. Za nju je ovaj
zamak bio mračan, sobe sa lukovima usred šume: zato je zidove oblagala svilom
pastelnih boja. Bilo joj je hladno, jer je u šumi večito bilo vet
i belim tremovima, gde su odsedali,
kuće ljudi poznatog soja, u dnu dugačkih bašti, sa prijatno hladnim sobama, gde
je sav nameštaj prepoznatljiv, a i miris ormana. Gledao je predele, čija su mu
usamljenost i tuga tako dirnule srce, kao n
ikada ranije: bunar sa đermom sada je
gledao očima žene, i slatinaste njive, brezove šume, ljubičaste oblake pre zalaska
sunca, iznad ravnice. Zavičaj se otvorio pred njihovim očima, i gardista je po
lupanju svog srca osećao da su predeli koji ih dočekuju,
istovremeno i sudbina.
Žena je bez reči sedela u zastakljenim kočijama. Nekada bi licu prinela maramicu.
Muž bi se tada nagnuo iz sedla i upitno gledao u suzne oči. Ali bi žena mahnula
da se vozi dalje. Pripadali su jedno drugom.
Zamak ju je u prvo vreme
utešio. Bio je velik, a šuma i planine su je tako odvojili
od ravnice: bio je to zavičaj u stranoj kući. Sada je pristizao poručeni tovar, i
svakog meseca stizao je novi. Iz Pariza i Beča, tovar sa nameštajem, platnima,
damastom, gravirama i klavirom, jer
je žena muzikom želela da ukroti divlje zveri.
Već je pao prvi sneg kada su završili sa uređivanjem i počeli da žive u zamku.
Sneg je zatvorio zamak, kao jedna nema vojska tvrđavu, koju je opkolila. Noću su
se iz šume pojavljivali jeleni i srne, stajali bi
tako u snegu, na mesečini, i motrili
prema osvetljenim prozorima zamka, u stranu okrenutim glavama, čudesnim,
tamnim i ozbiljnim očima životinje, i slušali muziku koja je dopirala iz zamka.
"Vidiš?.
govorila je žena dok je svirala na klaviru i smejala s
e. U februaru, oštra
zima naterala je vukove da siđu sa snežnih planina; posluga i lovci ložili su vatre
u parku, a vukovi su zavijali privučeni i čarolijom vatre. Gardista je nožem
nasrnuo na njih; žena je sa prozora gledala. U nečemu se nisu sporazumeli.
Ali, voleli su se. General priđe portretu svoje majke. Sliku je naslikao Bečlija, onaj
isti koji je slikao i caričin portret, sa puštenom kosom: gardista je video portret u
carevom kabinetu. Grofica je na portretu imala slameni šešir, sa cvetićima roze
je, kao devojke leti u Firenci. Slika, u pozlaćenom ramu, visila je iznad ormana
sa puno fioka. Ovaj nameštaj bio je majčin. General se obema rukama naslonio
Ali ona ništa nije rekla. Niko nije saznao šta je
kralj rekao ženi koja je iz tuđine
došla, i uz ples se rasplakala. U kraju se i kasnije mnogo pričalo o ovome.
Zamak je sve zatvorio u sebe, kao neka velika, ukrašena kamena grobnica, gde
trunu kosti i odeća od sive i crne svile davno umrlih žena i muška
Sledećeg dana dobio je visoku temperaturu, buncao je u groznici. Pristizali su
elegantni lekari, u crnim večernjim odelima, s lancem zlatnog sata provučenim
kroz
Ovakvih stvari čovek se tek kasnije seti. Decenije prođu, zavuku se u jednu
mračnu sobu, gde je neko umro, i odjednom čuju šum mora, reči davno
izg
ovorene. Kao da je tih nekoliko reči izražavalo smisao života. Ali kasnije se
uvek moralo pričati o nečem drugom.
U jesen, kada su se vratili iz Bretanje, gardista je u Beču čekao svoju porodicu.
Dete su poslali u vojno vaspitalište. Dobio je mali mač, dug
ačke pantalone i
čakov
Opasavši mu ukrašeni mač oko struka, u teget vojničkom kaputu,
nedeljom su ga vodili u šetnju. Učenici su bili kao deca koja se igraju, pa su se
sada obukli kao vojnici. Svi su
imali bele rukavice, i otmeno pozdravljali.
Vaspitalište se nalazilo pored Beča, na vrhu brežuljka. To je bila žuta zgrada; sa
prozora drugog sprata mogao se videti stari gradić, s pravim, strmim ulicama, i
Dete se osvrnulo za usamljenom ženom, koja je prosto trčala kroz
drvored
ogromne bašte, kao da beži od nečeg.
Liči na majku
rekao je, jer se setio slike, koja je visila iznad pisaćeg stola u
očevoj radnoj sobi.
Takve stvari ne smeju se reći
rekao je sveštenik ozbiljno.
Od jutra do večeri učili su šta se nikada
ne sme reći. U ustanovi u kojoj se
vaspitavalo četiristo učenika, vladala je takva tišina kao u unutrašnjosti paklene
mašine, koja svakog trena treba da prasne. Svi su bili tu: iz čeških zamkova, kose
boje zemičke, prćastih noseva i umorni, belih ruku iz m
oravskih krajeva, iz
tirolskih zamkova, iz lovačkih kuća štajerske države, iz okolnih zamkova i iz
mađarskih provincijskih kuća, sa dugačkim prezimenima, sa mnogo suglasnika i
počasnim pridevcima ispred imena; titulama i činovima, koje su ovde, u ustanovi,
odlagali u vrstu ormana, kao prefinjeno rublje iz Holandije ili po meri šivena
građanska odela iz Londona ili Beča. Od svega toga ostalo je samo jedno ime i
uz to ime jedno dete, koje je sada učilo šta sme i šta ne sme. Bili su tu dečaci
Sloveni, u čijim
se venama izmešala sva ljudska svojstvenost Imperije, bilo je
među njima plavookih, jako umornih aristokrata, desetogodišnjaka, koji su gledali
u prazno tako kao da su njihovi preci i umesto njih već videli sve. I jedan tirolski
princ je pucao sebi u glavu
, zbog ljubavi prema bratanici.
onoga što su lekari rekli, samo jednu reč: "opasnost". Dečak u suštini nije
bolestan, samo je sklon bolesti. Opasnost, rekli su uopšteno. Gardista je odseo
malom hotelu "Kod Mađarskog kralja" u blizini crkve "Sveti Stefan", gde je i
njegov deda odsedao. U hodnicima su visili jelenji rogovi. Nosač ga je pozdravio
sa "Ljubim ruke". Boravio je ovde u dvema sobama. Obe sobe sa lukovima, bile
svog prijatelja. Otac je bio velikodušan, prijatan, veliki gospodin u potpunosti.
Konrada je jednim stiskom ruke primio u porodicu.
U ustanovi ih dugo nisu zadirkivali zbog ovog prijateljstva; navikli su se, kao na
izuzetnu pojavu u prirodi. Već su ih samo zajedničkim
imenom spominjali, kao
bračne drugove. "Hajnrihovi." Ali ih nisu zadirkivali zbog njihovog prijateljstva. Bilo
je nečeg u njihovom odnosu, nežnosti, ozbiljnosti, neprikosnovenosti, nečeg
sudbinskog, i to zračenje razoružalo je i one sa podrugljivim nameram
a. U
svakom ljudskom zajedništvu ljudi ljubomorno osete ovakve veze. Ništa ne
priželjkuju toliko kao nesebično prijateljstvo. To priželjkuju beznadežno. U
ustanovi, dečaci su se skrivali u oholost svog porekla, ili u učenje, u prerane
bahanalije, ili u fiz
ičke podvige, ili u prevremeni, zbrkani i bolni ljubavni odnos.
kroz sam život u ovom gradu. Samo se katedrala izdvajala mirno iz ovog
kreštavog, za
vijajućeg košmara, sa svojom masivnom kupolom, širokim lukovima,
kao da je jednom, bez ikakvih posledica, neko u gradu izrekao jedan zakon,
konačan i nepromenljiv. Mladići su odseli u hotelu, jer su u stanu baronovom bile
samo tri male sobe. Prvo veče, nak
on obilne večere, masnog mesa, teških
mirišljavih vina
što su stari službenik, Konradov otac, i uvenula, tužna Poljakinja,
majka, namazana jarkocrvenom i ljubičastom bojom, nalik na kakadua, poslužili,
sa dirljivo tužnim uzbuđenjem u siromašnom stanu, ka
o da sreća njihovog sina,
koga su tako retko viđali, zavisi isključivo od kvaliteta jela
mladi oficiri su pre
spavanja još dugo sedeli u uglu restorana galicijskog hotela. Pili su teško
mađarsko vino, pušili i ćutali.
Sada si ih video
rekao je Konrad
Jesam
rekao je sin gardistin sa osećanjem krivice.
Onda znaš
rekao je drugi, blago i ozbiljno.
Zamisli sada šta se ovde događa
bespogovomo žrtvovali svoje živote za mene. Kada častim poslugu u vašoj kući,
Ali Konrad je imao jedno utočište, gde prijatelj nije mogao da ga prati: muziku.
da se u srcima ljudi pritajio jedan samrtni ritam, koji u nekom trenutku života
kobnom snagom počne da kuca. Učtivi slušaoci shvatili su da je muzika opasna.
Ali ono dvoje, majka i Konrad, zajedno
uz klavir, više nisu marili za opasnost.
"Poloneze" je bio samo izgovor, za oslobađanje snaga u svetu, koje će prodrmati i
u vazduh dići sve ono što je čovek uredio i sada brižno čuva. Oboje su sedeli tako
uspravno i ukočeno ispred klavira, sa zategnutim t
elima, pomalo nagnutim
unapred, kao da muzika diže u vazduh nevidljive, samo iz predanja poznate
vatrene kočije, i u toj oluji i jurnjavi van sveta njih dvoje svojim ukrućenim telima i
čvrstim rukama drže uzde oslobođenih snaga. Onda su naglo, sa jednim je
dinim
tonom zaćutali. Snop večernjeg sunca kroz prozorsko krilo obasjao je prašinu
zlatne boje u vazduhu, i kao da se ona digla za kočijom muzike, koja se zaputila
put nebesa u ništavilo i propast.
Šopen
rekla je Francuskinja, i teško je disala.
Otac
mu je bio Francuz.
A majka Poljakinja
rekao je Konrad, i glave iskrivljene u stranu gledao je
napolje.
Bio je rod moje majke
rekao je tiho, kao da se stideo zbog ove veze.
Svi su ga slušali pažljivo, jer je u tonu bilo neke čudne tuge, kao kada pr
oterani
pričaju o čežnji za domovinom i o domu. Gardista, telom nagnut napred, zagledao
se veoma pažljivo u prijatelja svoga sina, kao da ga sada vidi prvi put. Uveče,
kada je ostao nasamo sa sinom u biblioteci, rekao mu je:
Konrad nikada neće biti pravi
vojnik.
Zašto?
upitao je mladić uplašeno.
Ali je znao da je otac u pravu. Gardista je samo slegao ramenima. Pušio je
cigaru, i ispruženih nogu sedeo ispred kamina, zagledan u dim cigare. Sa
mirnoćom i nadmenošću stručnjaka odgovori:
Jer je drugačiji
čovek.
Posle mnogo godina, otac više nije bio živ, kada je general razumeo ovu kratku
rečenicu.
Čovek uvek zna istinu, onu drugu istinu, koju uloga, kostimi, situacije iz života
skrivaju. Dva dečaka rasla su zajedno, vaspitavana zajedno, položili zaklet
vu
zajedno, stanovali zajedno za vreme bečkih godina, jer je gardista znao način
kako da svog sina i Konrada u prvim godinama službovanja smesti blizu dvora.
Iznajmili su stan u blizini šenbrunskog vrta, na prvom spratu jedne uzane sive
zgrade. Prozori sta
na otvarali su se prema uzanom i zagušljivom vrtu, prepunom
šljiva. Imali su tri sobe, kod gluve udovice vojnog lekara. Konrad je unajmio klavir,
ali je retko svirao; kao da se plašio muzike. Živeli su tu, kao braća, i general je
ponekad uznemireno osećao
da njegov prijatelj ima tajnu.
Konrad je bio "drugačiji čovek", i njegovoj tajni nije se moglo približiti pitanjima.
Uvek je bio smiren. Nikada se nije raspravljao. Živeo je tako, zbrinjavao svoje
dužnosti, družio sa drugarima, kretao se među svetom i u dr
uštvu, kao da
služenje vojske nikada neće prestati, kao da je život jedna odredba i rok službe,
ne samo danju već i noću. Bili su mladi oficiri, a sin gardistin ponekad je
i pojavama u pozadini. Sve je bilo mirno. Beč je već spavao. Spavao je duboko, a
peći, kao neko rodbinsko rukovanje. Sluga je uslužno skočio od kaljeve peći,
prihvatio gospodarev kaput,
vojničku kapu i rukavice, i već je jednom rukom
dohvatio, sa bele kaljeve peći, bokal sa francuskim crnim vinom, jer je mladi
gospodar svako veče, pre spavanja, voleo da popije nekoliko gutljaja, kao da se
uz teške i mudre poruke burgundca želi oprostiti o
d lakih uspomena toga dana i
večeri. I sada je, sa tim vinom na srebrnom poslužavniku, sluga trčao za njim u
Konradovu sobu.
Ponekad su do jutra pričali tako, u polumračnoj sobi, dok bi se peć hladila, a sin
gardistin praznio bokal do poslednjeg gutljaja.
Konrad je pričao o knjigama koje je
čitao, a sin gardistin o životu. Konrad nije imao novca za život, vojska je za njega
bila služba, sa uniformom, sa činom, služba sa svakojakim finim i zamršenim
posledicama. Gardistin sin je znao da se njihovo prijateljs
tvo i njihov savez, koji je
bio složen i krhak, kao svaka sudbinska ljudska veza, mora spasti novca, mora
osloboditi čak i senke zavidljivosti i netaktičnosti. To nije bilo lako. O ovome su
pričali u bratskom duhu. Sin gardistin tiho je molio Konrada da po
deli sa njim
stalno čezne za jednom sumnjivom, običnom i zastrašujućom domovinom, čije
General se ob
ukao. Sam se oblačio; svečanu uniformu potražio je u ormanu,
dugo je zagledao. Prošla je decenija od kada nije oblačio uniformu. Otvorio je
jednu fioku i potražio svoja odlikovanja, zagledao je ordenja naređana u kutiji sa
crvenom, zelenom i belom svilenom
postavom. Kako je uzeo u ruke ove srebrne i
zlatne medalje, video je jedan most na Dnjepru, svečanu paradu u Beču, jedan
prijem na peštanskom dvoru. Slegao je ramenima. Šta mu je život dao? Obaveze
i taštinu. Rasejano, kao kockar na kraju velike igre, šar
Već je prošlo sedam sati kada je general izašao iz sobe. Oslanjajući se na štap
sa drškom od slonovače, polako, ujednačenim koracima, prošao je dugačkim
hodnikom, koji je sobe ovog krila zamka povezivao sa velikim salama, sobom za
prijem, sa muzičkom dvora
nom i salonima. Zid hodnika bio je prekriven
portretima: preci, čukundede i čukunbabe, poznanici, nekadašnji nameštenici,
drugovi iz puka, čuveniji gosti zamka, svi u zlatnim ramovima. U generalovoj
porodici bila je tradicija da na dvoru živi slikar: putuj
ući slikari portreta, ali i čuveni,
kao S. iz Praga, koji je osam godina proveo ovde, kod dede generalovog, i
naslikao svakog ko se našao ispred njegovih četkica, a takođe i majur i čuvenije
konje. Čukundede i čukunbabe postale su žrtve putujućih slikara:
staklastim
očima, svečano odeveni, gledali su dole sa visine. Onda je sledilo nekoliko
ozbiljnih muških lica, gardistini vršnjaci, muškarci, sa mađarskim brkovima, na
čelu kosa očešljana u obliku puža, u crnim svečanim i vojnim paradnim odelima.
Bila je to
dobra generacija, pomislio je general, i gledao očeve rođake, prijatelje,
drugare iz klase. Dobra generacija, malo usamljeni soj, nisu umeli srećno da se
Ne
rekao je posle trenutka zatišja. A onda, tiše:
Nisam znao de je još čuvaš.
Mislio sam da si je spali
la.
Nema nikakvog smisla
reče dadilja oštro, tankim glasom
spaljivati slike.
Nema
odgovori general prisno, kako čovek samo sa dadiljom razgovara.
To
ne menja stvar.
Zaokrenuli su prema širokim stepenicama i pogledali dole, gde su sobarice u
pre
dvorju, stavljale cveće u kristalne vazne.
Zamak je, pre nekoliko sati, počeo da živi, kao neka sprava koju su navili. Nije
samo nameštaj oživeo, fotelje i sofe oslobođene letnjih platnenih prekrivača već i
slike na zidovima, ogromni svećnjaci od kovanog g
vožđa, ukrasni predmeti u
vitrinama i na ivici kamina. Naslagali su cepanice u kaminima, jer je noćno
isparenje sa kraja leta, posle ponoći, prekrivalo sobe vlažnom skramom.
Pastrmku
rekla je Nini.
Čorbu i pastrmku. Krvavo
meso i salatu. Morku.
Flambirani sladoled. Kuvar deset godina nije to pripremao. Ali, valjda će ispasti
dobro
rekla je zabrinuto.
Pazi, da bude dobro. Tada je bilo i rakova
rekao je tiho, kao da govori u
prazno.
Da
reče dadilja smireno.
Kristi
na je volela rakove. Volela ih je u svakom
obliku. Tada je još bilo rakova u potoku. Više ih nema. Sinoć nisam mogla da ih
donesem iz grada.
Pazi na vino
dodade general tiho, saučesnički poverljivo. Na ovu intonaciju
dadilja se nehotice približila, nak
rivila glavu, kao poverljiv član porodice, da bi
tačnije razumela reči.
Istinu
odgovorio je kratko. Onda je zaćutao. Ka
da su sobarice nestale iz sobe
za primanja, a njih dvoje, tamo gore, ostali sami, i dadilja se nalaktila pored njega
na gelender, izgledalo je kao da se dive planinskim predelima. Govoreći prema
sobi, gde su one tri osobe jednom zajedno sedele ispred kamin
a, dadilja reče:
Moram nešto da ti kažem. Kada je Kristina umirala, tebe je zvala.
Da
rekao je general.
Ja sam bio ovde.
Bio si ovde, ali ipak nisi bio ovde. Bio si toliko daleko, kao da si otputovao. Bio si
u svojoj sobi, a ona je umirala. Bila
je sama, samo sa mnom. Pred jutro te je
zvala. Ovo ti kažem sada, da bi znao večeras.
General je ćutao.
Mislim da stiže
rekao je, i ispravio se.
Nini, pazi na vino i na sve.
Iz pravca glavnog ulaza čuli su se točkovi landauer
po sitnim kamenčićima.
Genaral je svoj štap naslonio uz ogradu stepeništa, i pošao, bez štapa, niza
Sveće
rekao je.
Sećaš se?... Sveće plave boje. Im
amo ih još? Upalite ih uz
večeru, neka gore.
Toga se ne sećam
rekla je dadilja.
Ja se sećam
odgovorio je tvrdokorno.
Uspravnog držanja, u crnom odelu, starački i svečano, polako je sišao niza
stepenice.
Vrata sobe su se otvorila i u velikom dovratk
u, u stopu za slugom, pojavio se
jedan starac.
Vidiš, još jednom sam došao
rekao je gost, tiho.
U to nikada nisam sumnjao
odgovorio je general, isto tako tiho, i nasmešio se.
Rukovali su se, veoma učtivo.
Došli su do kamina i u hladnom, bleštavo
U Singapuru.
Podigao je bledu ruku, nesigurno je pokazao jednu tačku u
vazduhu, kao da želi da označi u vasioni mesto gde je nekada živeo.
Ali samo u
poslednje vreme. A pre toga, duboko unutra na poluostrvu, sa
Malajcima.
Kažu
rekao je general i, u znak pozdrava, visoko podigao čašu rakije prema
To ti je tako
rekao je Konrad posle pastrmke.
U početku misliš, navići ćeš se.
Govorio je o tropima.
Još sam bio mlad kada sam stigao, i ti se sećaš. Trideset četiri godine. Odmah
sam otišao u močvare. Tamo ljudi stanuju u kućama sa limenim krovovima. Para
nisam imao. Društvo kolonista plaćalo je sve. Noću, kao da ležiš u toploj magli.
Ujutru je ta magla gušća i vrela. Onda otupiš. Svi piju, ljudima su oči crvene. Prve
godine misli
š, umrećeš. Treće godine osećaš, nisi više onaj isti, kao da ti se ritam
života promenio. Živiš brže, nešto gori u tebi, srce ti drugačije kuca, a
istovremeno si ravnodušan. Mesecima si ravnodušan. Ponekad to usledi tek
posle pet godina, a ponekad već prvi
h meseci. Napad besa. Mnogi tada ubijaju, ili
se ubiju.
I Englezi?
upita general.
Ređe. Ali i njih zarazi ova groznica, ovaj bes, čiji uzročnik nije nikakav virus.
Ubeđen sam da je bolest, samo ne mogu da pronađem uzročnika. Možda je
voda. Možda su b
iljke. Možda su malezijske ljubavi. Ne možeš se navići na te
žene. Među njima ima prelepih. Imaju osmeh, izvesna vrsta glatkoće skriva se u
njihovoj koži, u njihovom pokretu, u osmehu, u navikama, u njihovom načinu kako
te služe za stolom i u krevetu... i,
ipak se ne možeš na njih navići. Englezi, da, oni
se brane. Nose sa sobom Englesku, u ručnom prtljagu. Svoju nabusitu ljubaznost,
vaspitanje, zatvorenost, terene za golf i za tenis, viski, i smoking, koji će obući
uveče u kućama sa limenim krovom usred mo
čvare. Naravno, ne svaki. Ovo su
samo legende. Većina njih posle četiri, pet godina postanu životinje, kao i svi
ostali, Belgijanci, Francuzi i Holanđani. Tropi oglođu sa njih
college
manire, kao
guba kožu sa ljudskog tela. Tropi nagrizu sa njih i Kembridž i Oksford. Sigurno da
se u karton evidencije upisuje: "Tropi". Kao da kažu: "Krvna bolest". Ili:
"Špijunaža". Svi su sumnjivi, ko god je duže vreme proveo u tropima, jer je uzalud
igr
ao golf i tenis, ispijao viski u singapurskim društvenim krugovima i uzalud se
pojavljivao s vremena na vreme u smokingu, uniformi sa odlikovanjima na
grudima, na zvaničnim večerama vladara: sumnjiv je. Jer je doživeo trope. Jer je
prošao kroz tu zastrašuj
uću i neprihvatljivu zarazu, u čemu postoji i nešto
privlačno, kao u svemu što je po život opasno. Tropi su bolest. Od tropskih bolesti
može se izlečiti, ali od tropa nikada.
Razumem
rekao je general.
I ti si se zarazio?
Svi se zaraze.
Gost je gu
stirao šablis, zabačene glave, gutljaljima pravog
znalca.
Onaj koji samo pije, taj se lakše spasava. Tamo se strast svima pritajila
u životima, kao tornado iz močvare, u šumama i među planinama. Svakojaka
strast. Zato je u očima Engleza sa ostrva sumnjiv
svako ko dolazi iz tropa. Ne zna
se šta ima u krvi, u srcu, u nervnom sistemu? Taj više nije običan Evropljanin, to
je sigurno. Nije sasvim. Uzalud je bio pretplaćen na evropske časopise, uzalud je
čitao usred močvare sve što se sa ove strane piše i misli
poslednjih godina ili u
proteklih nekoliko stoleća. Uzalud je sačuvao onaj neobičan, mučno
brižan manir,
na koji čovek iz tropa u društvu sebi sličnih pazi, kao što pijanac pazi u društvu na
svoje ponašanje, drži se previše ukočeno, da niko ne primeti u n
jemu, njegovu
strast, sasvim je ispravan i vaspitan... Ali iznutra se nalazi nešto drugo.
Svejedno
reče general, i podiže čašu belog vina prema svetlu.
Ispričaj, šta je
iznutra?
I kada je onaj drugi ćutao, nastavi:
Zamišljam da si zbog toga došao v
ečeras, da ispričaš.
Sedeli su za dugačkim stolom, u velikoj trpezariji, koju od Kristinine smrti nije
posetio nijedan gost. Ova sala, gde decenijama niko nije ručavao, sada je
delovala kao neki muzej, gde se čuvaju nameštaj i razni upotrebljavani predmeti,
karakteristični za
jedno minulo doba. Zidovi su obloženi starim drvenim ručnim
radom, a nameštaj dopremljen iz Versaja. Oni su sedeli na dva kraja dugačkog
stola prekrivenog belim stolnjakom, a u sredini stola stajale su kristalne vazne sa
orhidejama. Oko cvetnog bokora, čet
iri skulpture od porculana, remek
delo
fabrike iz Sevra, umetnički su prikazivale: Sever, Jug, Istok i Zapad. Ispred
generala, stajao je simbol Zapada, a ispred Konrada Istok: mali crnac koji se kezi,
sa kamilom i palmom.
Poređani svećnjaci od porculana, s
a debelim, plavim crkvenim svećama. U sva
četiri ćoška velike trpezarije, prigušena svetla. Sveće su gorele dugačkim
plamenovima, soba je bila skoro u polutami. U kaminu od sivog mermera, gorela
je vatra, žutim i crveno
crnim plamenom. Ali ogromne prozore
do poda nisu
zatvorili do kraja, sive svilene zavese nisu namakli sasvim na prozore. Strujanje
akeji služe u uniformi tog vremena. U sali je vladala tolika tišina da se čulo i
pucketanje cepanice. Pričali su tiho, no ipak su razumeli reči jedan drugog: topli,
drveni zidovi odbijali su i tiho izgovorene reči, kao drvo instrumenta odjek žica.
Ne
ekao je Konrad, koji je u međuvremenu jeo i razmišljao.
Došao sam jer
sam bio u Beču.
Jeo je halapljivo, prefinjenih pokreta, ali sa staračkom proždrljivošću. Sada spusti
viljušku na ivicu tanjira, malo se nagnu napred, i gotovo viknu prema udaljenom
aćinu:
Došao sam jer sam želeo još jednom da te vidim. Zar to nije prirodno?
Ništa prirodnije
odgovori ljubazno general.
Znači, bio si u Beču. Mora da ti je
to bio veliki doživljaj, tebi, koji si upoznao trope i strast. Kada si poslednji put bio u
Beču?
Učtivo ga upita, bez traga ruganja u glasu. Gost podozrivo pogleda prema njemu
sa drugog kraja stola. Sedeli su pomalo zagubljeno ovde, dva starca, u velikoj
sali, daleko jedan od drugog.
Davno
odgovori.
Pre četrdesetak godina. Tada ...
reče
nesigurno, i nehotice
zaćuta, zbunjeno.
Tada sam proputovao kroz Beč, na putu za Singapur.
Razumem
reče general.
I šta si sada našao u Beču?
Promene
odgovori Konrad.
U mojim godinama i u mom položaju, čovek
posvuda nailazi na promene. Istina,
četrdeset jednu godinu nisam bio na
evropskom kontinentu. Samo u francuskoj luci proveo sam nekoliko sati, na putu
iz Singapura za London. Ali sam još želeo da vidim Beč. I ovu kuću.
Zbog toga si krenuo na put?
upita general.
Jer si želeo da vidiš B
eč i ovu
kuću? Ili si imao i poslovnih razloga da posetiš kontinent?
Ja više nemam nikakva posla
Beč
nastavi.
Znaš, za mene je to bilo kao zvučna viljuška u svetu. Izgovorit
reč
Beč
bilo je isto kao i dati zvuk zvučnoj viljušci, i onda pratiti šta će od tog
zvuka čuti onaj sa kojim razgovaraš. Tako sam stavljao ljude na ispit. Ko nije
umeo da odgovori, taj nije bio moj čovek. Jer Beč nije bio samo grad već i jedan
zvuk,
koji neko ili čuje u svojoj duši zauvek, ili ne. To je bilo nešto najlepše u mom
životu. Siromah sam bio, ali nisam bio sam, jer sam imao jednog prijatelja. I Beč
je, kao jedan prijatelj. Uvek sam čuo njegov glas, u tropima, kada je padala kiša.
A, i u dru
gim prilikama. I u prašumu me je pratio plesnivi miris hodnika one kuće
gde smo zajedno stanovali u Beču. U Beču je živela muzika, sve što sam voleo, u
kamenu, u pogledu i u manirima ljudi, kao pročišćeni bes u ljudskom srcu. Znaš,
kada već taj bes više ne
boli. Zimski Beč i prolećni. Senbrunska šetališta. Plavo
kulijima
Kineski su najbolji. Sve prokockaju na karte, ali su najbolji. Živeli smo
duboko u močvari i prašumi. Telefona nije bilo. Ni radija. Po celom svetu j
besneo rat. Tada sam već bio engleski državljanin, ali su razumeli da se ne mogu
boriti protiv svoje domovine. Takve stvari oni razumeju. Zato sam mogao da se
vratim u trope. Tamo nismo znali ništa, kuliji su najmanje mogli znati. Ali jednog
dana u močva
ri, bez novina i radija, nedeljama daleko od svega što je mogla biti
vest, oni su iznenada prekinuli rad. Tačno u podne. Bez ikakvog razloga. Oko njih
se ništa nije promenilo, uslovi rada, sistem discipline, sve je bilo po starom, i
snabdevanje. Ni bolje,
ni gore. Kako je moglo. Kako je tamo i trebalo da bude. I
jednoga dana, sedamnaeste, u podne, rekli su da neće raditi dalje. Izašli su iz
guste prašume, četiri hiljade kulija, goli do pojasa, blatnjavi od pojasa, spustili
alat, sekire, asove, i rekli su, d
osta. Tražili su svašta. Da se od posednika oduzme
pravo suđenja o disciplini radnika. Tražili su povećanje nadnice. Duže odmore u
toku rada. Bilo je neshvatljivo šta ih je spopalo. Četiri hiljade kulija pred mojim
očima pretvorilo se u četiri hiljade žuti
h i smeđih đavola. Popodne sam odjahao
do Singapura. Tamo sam saznao. Bio sam među prvima na poluostrvu koji je
saznao.
Šta si saznao na poluostrvu?
upita general i nagnu se napred.
Saznao sam da je u Rusiji izbila revolucija. Jedan čovek, o kome su
tada znali
samo to da mu je ime Lenjin, u plombiranom vagonu vratio se kući, u svom
prtljagu doneo je kući boljševizam. I u Londonu su saznali, istog dana kad i moji
kuliji, bez telefona i radija, u prašumi, usred močvare. Bilo je neshvatljivo. Kasnije
sam
shvatio. Ono što je čoveku važno, to zna, bez naprava i telefona.
Misliš?
upita general.
Znam
odgovori mirno.
Kada je umrla Kristina?
upita bez prelaza.
Otkud znaš da je Kristina umrla?
upita general bez naglašavanja.
Živeo si
tamo u tropima, četrdeset jednu godinu nisi dolazio na kontinent. Predosetio si,
kao kuliji revoluciju?
Osam godina kasnije
reče gost, i njegove usne, bez krvi, sa belim veštačkim
zubima, počeše bez
reči da se pomeraju, kao da žvaće, ili broji.
Moja otadžbina
nastavi gost
prestala je da postoji, raspala se
. Moja otadžbina
je bila Poljska i Beč, ova kuća i kasarna u gradu, Galicija i Šopen. Šta je ostalo od
svega toga? Ono što je povezivalo sve ovo, onaj tajanstveni vezivni materijal više
ne deluje. Raspalo se sve, u delove. Moja otadžbina je bilo jedno oseć
anje. Ovo
osećanje su povredili. Tada čovek mora da ode. Do tropa ili dalje.
Kuda dalje?
zapita general hladno.
U vremenu.
Ovo vino
reče general, i podiže čašu crnocrvenog vina
čije godine porekla se
valjda sećaš, brali su osamdeset šeste, kada
Kada si otišao
nastavi prijateljskim tonom general, kao da su se oko onog
najvažnijeg već dogovorili, i od sada samo ćaskaju
dugo smo verovali, vratićeš
se. Ovde su te svi čekali. Svi su ti bili prijatelji. Bio si čudak, ne ljuti se. To smo ti
oprost
ili, jer smo znali da je za tebe muzika najvažnija. Tvoj odlazak nismo
razumeli, ali smo se pomirili sa tim, jer smo znali, mora da imaš jak razlog za to.
Znali smo i to da sve teže podnosiš od nas, pravih vojnika. Sto je za tebe bilo
samo stanje, za nas j
e to zvanje. Sto je za tebe kostim, za nas je sudbina. Nismo
se čudili kada si odbacio taj kostim. Ali smo se nadali, vratićeš se jednog dana. Ili
ćeš pisati. Više nas je tako mislilo, priznajem i ja. Kristina takođe. Njih nekoliko u
puku, ako ih se sećaš.
Sećam ih se, kao kroz maglu
reče gost ravnodušno.
Da, mora da si mnogo toga doživeo. Živeo si u svetu. Tada čovek brzo
zaboravlja.
Ne
reče.
Svet je ništa. Ono što je važno, ne zaboravljaš nikada. Ovo sam
shvatio tek kasnije, kada sam počeo da
starim. Onih nevažnih stvari nema, čovek
ih odbaci, kao snove. Ne sećam se puka
reče tvrdoglavo.
Već neko vreme sećam se samo suštinskih stvari.
Recimo, sećaš se Beča i ove kuće? Tako misliš?...
Beča i ove kuće
ponovi mehanički gost. Poluspušteni
h kapaka zagleda se
ispred sebe.
Prisećanje na čudesan način procedi sve. Posle deset, dvadeset
godina, ispostavi se, da veliki događaji u tebi nisu promenili ništa. Onda se
krovu kuće, kao mitraljez. Močvara isparava, a kiša je topla. Sve je vlažno,
posteljina, knjige, duvan u metalnoj kutiji, i hleb. Sve je lepljivo. Sediš u kući,
Maležani pevaju. Žena koju si primio u kuću sedi u uglu, i gleda. Sati
ma mogu
tako da sede, nepomično, i gledaju. Prvo i ne obraćaš pažnju. Onda postaješ
nervozan i narediš da izađe iz sobe. Ali ni to ne pomaže: znaš da tada negde
drugde sedi, u nekoj sobi u kući, i kroz zid te gleda. Imaju velike tamne oči, kao
U vreme moga dede
reče general, gledajući u vino
ispred svakog gosta
stajala je pinta stonog vina. To je bila mera za gosta. Jedna pinta je pola litre.
Stono. Otac je pričao da je čak i i
spred kraljevih gostiju stajala kristalna boca sa
stonim vinom. Za svakog gosta posebna boca. Zato se zvalo stono vino, jer je
stajalo tu, ispred gosta, i mogao je da popije koliko je želeo. Zvanična vina
posluživali su zasebno. Po takvim pravilima služilo
se piće na dvoru.
Da
reče Konrad, sedeo je sav crven i vario.
Tada su za sve postojala pravila i
red
dodade ravnodušno.
Ovde je sedeo kralj
reče general onako, uzgred, i pokretom glave pokaza
kraljevo mesto na sredini stola.
Sa njegove desne
strane sedela je moja majka, a sa leve sveštenik. Ovde je
sedeo, u ovoj sobi, na glavnom mestu za stolom. Spavao je na spratu u žutoj
sobi. Posle večere plesao je sa majkom
reče tiho, starački, skoro detinjasto, kao
kada se priseća.
Vidiš, o ovome se
ni sa kim više ne može pričati. I zbog toga je
dobro što si se još jednom vratio
reče jako ozbiljno.
Svirao si i Šopena sa
mojom majkom. Jesi li ga svirao i kasnije, u tropima?
upita ponovo, kao da se
Tamo preko
ponovi general, kao da ne
pridaje nikakvu važnost nevremenu i
mraku.
Jedan lakej sa visoko podignutim svećnjakom osvetli im put. Pređoše nemo u
sablasnom osvetljenju, malo teturajući i tumarajući, kao senke po zidu, iz
trpezarije, kroz hladne salone, u jednu sobu. Sav nameštaj te s
obe bili su
dugačak klavir sa otvorenim poklopcem i tri fotelje oko ogromnog, toplog kamina.
Tu se smestiše, kroz bele zavese gledali su mračne predele napolju. Lakej približi
stočić i tu posluži kafu, cigare, rakiju, a jedan srebrni svećnjak, sa crkvenim
svećama debelim kao dečija ruka, smesti na ivicu kamina. Sada obojica zapališe
po cigaru. Sedeli su u tišini i grejali se. Iz kamina je ujednačeno zračila toplota
cepanica, svetlot sveća se lelujala iznad njihovih glava. Vrata se zatvoriše iza
njihovih leđ
a. Ostadoše sami.
Nije nam ostalo mnogo od života
reče general bez uvoda, kao da izgovara
zaključak jedne neme rasprave.
Godinu
dve, možda ni toliko. Nećemo dugo
da te pronađem, pored Londona, u tvojoj kući, ili u tropima, među Maležanima ili
na dnu pakla. Jer potražio bih te, to dobro znaš. Izgleda da čove
k zna one
odlučujuće, prave stvari. U pravu si, zna, i bez radija i bez telefona. U mojoj kući
nema telefona, samo dole kod nastojnika imanja, a nemam ni radio, zabranio sam
da u moje sobe, gde ja stanujem, uđu prljavi i glupi zvuci ovog sveta. Ovaj svet n
može da mi naudi više nikada. Novi poredak u svetu može da uništi način života,
u kom sam se rodio, u kom sam živeo, revolucionarne i rušilačke snage mogu me
on da ruku, taj u nevolji, bedi, u svakoj
nesreći i životnom udarcu može na njega
računati do smrti. Istina, retko je pružao ruku. Ali tada, istinski. Tako se rukovao
sa tobom, tamo ispod kestenja. Tada smo imali dvanaest godina. To je bio
poslednji trenutak našeg detinjstva. Ponekad noću vidim sa
svim čisto i taj
trenutak, kao i sve ostale, koji su bili važni u životu. Mom ocu je reč "prijateljstvo"
isto toliko značila kao čast. Znao si to vrlo dobro, jer si ga poznavao. Dozvoli da ti
kažem, da je za mene možda još više značila. Oprosti ako je te
bi možda
neprijatno ono što ću sada reći
reče tiho, skoro sa toplinom.
Nije mi neprijatno
odgovori isto tako tiho Konrad.
Pričaj.
Bilo bi dobro znati
reče, kao da se raspravlja sa sobom
da li uopšte postoji
prijateljstvo? Ne mislim sada na on
Sve ovo, naravno da nije ono pravo. Čovek zamišlja
i moj otac je tako shvatao
da je prijateljstvo služba. Kao i zaljubljeni, tako
ni prijatelj ne čeka nagradu za
svoja osećanja. Ne želi protivusluge, ne smatra nestvarnim bićem onoga koga je
za prijatelja odabrao, poznaje njegove greške i prihvata ih sa svim mogućim
posledicama. Ovo bi mogao da bude ideal. I zaista, vredi li živeti,
čovek biti, bez
tog ideala? I ako jedan prijatelj propadne u prijateljstvu, jer i nije pravi, možemo li
optuživati njega, njegov karakter, njegovu slabost? Šta vredi prijateljstvo u kome
u onoj drugoj osobi volimo vernost, istrajnost i vrlinu? Šta vredi ma
koja vrsta
ljubavi koja za uzvrat hoće nagradu? Zar nije naša obaveza da baš tako
prihvatamo nevernog prijatelja kao onog požrtvovanog i vernog? Zar ne bi trebalo
da je pravi smisao svakog ljudskog odnosa ta nesebičnost koja ne traži ništa i ne
očekuje ni
šta od onog drugog? I što više daje, tim manje očekuje za uzvrat? I ako
da poverenje jedne mladosti, svu požrtvovanost jednog muškog doba, i na kraju
podari onom drugom sve ono najviše što čovek čoveku može dati slepim,
bezuslovnim, strastvenim poverenjem,
a na kraju mora da uvidi da je taj drugi
religijski pravni sistemi, koje sam proučavao, ovo znaju i propovedaju. Jedan
čovek može da učini neverstvo, da bud
e podao, ili ono najgore, može i da ubije, a
da iznutra ostane čist. Sam čin još nije i sama istina. Čin je uvek samo posledica,
i ako jednoga dana čovek postaje sudija i želi da sudi, ne sme se zadovoljiti
policijskim činjenicama, mora saznati ono što pra
vnici nazivaju uzrokom.
Činjenicu tvoga bežanja lako je razumeti. Uzrok ne. Veruj mi, u proteklih četrdeset
i jednu godinu postavio sam i preispitao sve mogućnosti koje objašnjavaju ovaj
drugog, i u odraslim godinama znaju sve o onom drugom. I njima neki neobičan
zakon života naređuje da se razbole istovremeno, da ta bolest bude ista i onda
ako jedan od njih
živi u Londonu, a drugi daleko u nekoj drugoj zemlji. Oni ne pišu
jedan drugom, ne čuju se telefonom, žive u različitim uslovima, hrane se različito i
razdvajaju ih hiljade i hiljade kilometara. Ipak, u tridesetim ili četrdesetim
godinama, u istom času, do
biće istu bolest sa istim izgledima za ozdravljenje ili
nestanak, kao, na primer, zapaljenje slepog creva ili tegobe sa žuči. Dva tela
imaju organsko zajedništvo kao što su imali u materici majčinoj... Oni vole ili mrze
istu osobu. To postoji u prirodi. Ni
je često... ali možda i nije tako retko kako to ljudi
misle. Ponekad sam već mislio o tome da je i prijateljstvo neka slična vezanost,
kao sudbinska pripadnost blizanaca. Neobična sličnost u naklonosti, nadarenosti,
kulturi i plahovitosti veže dva čoveka u
istu sudbinu. I uzalud čine bilo šta jedan
protiv drugog, svejedno im je sudbina zajednička. Uzalud beže jedan od drugog,
ipak znaju sve što je bitno o onom drugom. Uzalud jedan od njih bira drugog
prijatelja ili ljubav, bez tajnovite i nepisane dozvole o
nog drugog, neće se
osloboditi ovog zajedništva. Sudbine ovakvih ljudi teku paralelno, uzalud jedan od
njih odlazi daleko, recimo u trope. Na to sam mislio, rasejano, kada sam stajao u
sirotinja, ne oprašta
reče sa izuzetnim zadovoljstvom u glasu.
Eto, zato
sam
mislio da možda kriješ taj stan od mene, da ti je možda neugodno zbog
jednostavnog nameštaja. Ova pretpostavka je glupa, uviđam sada, ali tvoja
oholost je bila baskrajna. I onda, jednoga dana našao sam se u kući, koju si
iznajmio i opremio, a nikada mi
je nisi pokazao: najzad, stajao sam u tvojoj sobi.
Čudio sam se i nisam verovao svojim očima. Taj stan, dobro znaš, bio je malo
remek
delo. Nije bio naročito veliki: prostrana dnevna soba u prizemlju, dve
manje na spratu, ali bašta, sobe, nameštaj, sve je
bilo tako kako samo jedan
desilo se nešto, čiji značaj sam shvatio tek kasnije; i to je već bio oproštaj. Čovek
retko kad zna koja njegova reč ili postupak najavljuje sudbonosno, neopozivo,
jednu vrstu promene u ljudskim odnosima
. I zašto sam, u stvari, otišao kod tebe
onoga dana? Nisi me zvao, nisi se oprostio, nisi slao poruku. Šta sam to tražio u
tvom stanu, u koji me nikada nisi pozvao, baš toga dana kada si zauvek otišao
odavde? Koja me to poruka terala da hitno sednem u kola
, požurim u grad,
potražim te u stanu koji je tada već bio prazan?... Šta sam saznao prethodnog
dana u lovu?... Nije li nešto odavalo?... Nisam li dobio poverljivu vest, opomenu,
obaveštenje da se spremaš da pobegneš?... Ne, svi su ćutali, čak i Nini, star
dadilja
sećaš li je se? Ona je znala sve o nama. Da li je još živa? Da, živi na svoj
način. Živi kao ovo drvo ispred prozora, što je zasadio još moj pradeda. Ima svoje
vreme kao svako živo biće, vreme koje mora proživeti. Znala je. Ali nije mi rekla ni
reči. Tih dana bio sam potpuno sam. A ipak sam znao da je to trenutak kada je
sazrelo sve, sve se otkriva, sve i svako dolazi na svoje mesto, i ti i ja, svi. Da, u
lovu sam saznao
reče prisećajući se kao da samom sebi odgovara na pitanje
koje ga muči ve
ć jako dugo. I ućuta.
Šta si saznao u lovu?
upita Konrad.
Lep je to lov bio
reče, skoro toplo, kao kada neko u mislima preživljava svaku
pojedinost neke lepe uspomene.
Poslednji veliki lov u ovoj šumi. Tada su još
postojali lovci, pravi lovci...
možda postoje i danas, ne znam. Ja sam tada lovio
poslednji put u šumi. Od tada dolaze samo puškari, gosti, koji praskaju puškama
po šumi. Lov, onaj pravi, bio je nešto sasvim drugo. Ti ovo ne možeš da razumeš
jer nikada nisi bio pravi lovac. Za tebe je i
ovo bila samo obaveza, gospodska
obaveza kao što su jahanje ili društveni život. Lovio si, ali tako, kao neko ko se
pomirio sa utvrđenim društvenim običajima. Sa prezirom si lovio. I oružje si
nemamo nosio kao palicu u šetnji. Nisi poznavao ovu neobičnu, s
amo
muškarcima znanu strast, koja živi iza svake uloge, odeće i kulture u nervima
muškaraca, tako duboko kao večna vatra u dubinama zemlje. Ova strast je želja
za ubijanjem. Ljudi smo, a život nam naređuje da ubijamo. To ne može da bude
drugačije... Čovek
ubija da bi odbranio nešto, ubija da dođe do nečeg, ubija da bi
započeo je negde u tim krajevima, na početku vremena, pre kulture, pre raznih
pojava u moralnom
i pravnom sistemu. Ubijamo i mi, ali ne tako jednostavno;
ubijamo kako nam zakon nalaže ili dozvoljava. Ubijamo u odbrani uzvišenih
ideala i dragocenih ljudskih dobara, ubijamo da bismo sačuvali sistem uređenja
za zajedničko življenje ljudi. I ne može da
bude drugačije. Hrišćani smo, imamo
svest o krivici, produkt smo kulturno
vaspitnog sistema sa Zapada. Naše istorije,
sve do današnjih dana, prepune su nizova masovnih ubistava, ali o ubistvu
pričamo spuštenih kapaka i pognute glave, puni saosećanja i poko
ra; ne možemo
drugačije, takva nam je uloga. Pogledaj samo lov
reče veselo.
I tu se
pridržavamo viteških i praktičnih pravila, štedimo divljač onoliko koliko prilike na
toj teritoriji zahtevaju. Ali lov je i dalje nakazni i religijski ostatak izdavnina
, isto
toliko star koliko i religijska dela čovekova. Jer nije istina da lovac ubija plena radi.
Nikada ne ubija samo zbog plena, možda čak ni u kameno doba, kada je kao
napadne sa hiljadu metara visine, i čovek kada pred sobom odredi žrtvu. To si
osećao ti, možda prvi put u životu, u zasedi, u šumi,
kada si digao oružje i nišanio
u mene da bi me ubio.
Nagnuo se nad stočićem, koji je stajao između njih, pred kaminom; sipao je liker u
čašicu i vrhom jezika gustirao tu gustu tečnost bordo boje. Onda zadovoljno vrati
čašicu na sto.
Još je bio mrak
nastavi, pošto onaj drugi nije odgovorio. Nije negodovao. Nije
dao znak, nijednim pokretom ruke ili pogledom, da je čuo optužbu.
To je bio
trenutak kada se noć razvodi od dana, podzemlje od nadzemlja. A možda se i
nešto drugo razdvaja
dubini te lomače... Jer strast se ne koristi dokazima zdravog razuma. Strast ne
haje šta dobija od
onog drugog, strast samo sebe želi da izrazi u potpunosti i da
koju vole, koja je svačiji ljubimac. Postoje ljudi koje svi vole, za koje svi imaju
praštajući, mazan osmeh. U tim ljudima, zaista ima nečeg kurvinskog. Oni se
zaista
nude. Vidiš, ja se više ne plašim izgovorenih reči
reče smešeći se kao da
želi da ohrabri onog drugog.
Čovek u samoći upozna sve, i više se ničega ne
plaši. Ljudi koji na čelu nose znak sa neba, znak što pokazuje da su pod zaštitom
bogova, zaista se os
ećaju odabranim bićima, u načinu kako kroče pred svet ima
neke ohole sigurnosti. Ali ako si me ti video kao takvog, pogrešio si. Samo
izopačenje, što ljubomora donosi, moglo me je predstaviti takvim. Ne branim sebe
jer želim istinu, a ko traži istinu, taj
jedino od sebe može početi da traži. Ono što si
ti smatrao božjom naklonošću i darom u meni i oko mene, to nije bilo ništa drugo
do dobronamernost. Bio sam dobronameran sve do onoga dana kada... pa da,
sve do dana kada sam stajao u tvojoj sobi iz koje si p
obegao. Možda je ta moja
dobronamernost i prisiljavala ljude da mi prinose osećanja, blagonaklonost,
osmeh i poverenje. Da, bilo je nešto u meni
govorim u prošlom vremenu, toliko
je daleko sve to o čemu pričam, kao da pričam o mrtvacu ili strancu
bilo
je u
meni neke opuštenosti i nepristrasnosti koje su razoružavale ljude. Postojao je
Da o lovu, da
odgovori general.
Ali sve ovo spada u lov. Kada jedan čovek
hoće da ubije drugog čoveka, mnogo toga se desi pre toga, a ne
samo da napuni
i potegne oružje. Pre toga se desi i sve ono o čemu sam pričao, i pre toga se desi
da ti nisi smogao snage da mi oprostiš, i pre toga se desi da ta veza, koja se
rađala u čistoti našeg detinjstva, toliko zamršeno i istrajno, kao da su ona dv
i sebičnosti. I bilo je jače od one strasti što muškarce i žene gura jedne prema
drugima u beznad
ežnom uzbuđenju i žaru. U prijateljstvu nije moglo biti
razočaranja, jer od onog drugog nije tražilo ništa. Prijatelj je mogao biti ubijen, ali
prijateljstvo, koje je tkano u detinjstvu između dva čoveka, možda ni sama smrt
ne ubija: uspomena živi dalje u
svesti ljudi, kao neko nemo junaštvo. I zaista je
tako, junaštvo, u sudbonosnom i nemom značenju te reči, znači bez zveckanja
sablji i bodeža, kao što je to svako nesebično ljudsko držanje. Ovakvo prijateljstvo
bilo je među nama, to si vrlo dobro znao. U t
renutku kada si na mene digao
pušku, da me ubiješ, možda je to prijateljstvo bilo silovitije nego ikada pre, tokom
svih dvadeset i dve godine naše mladosti. Prisećaš se trenutka, jer to ostaje
smisao i sadržaj tvog preostalog života. I ja se sećam. Stajali
smo u gustišu,
među borovima. Tu se odvaja puteljak, od puta kroz šumu, i vodi u dubinu, gde
šuma već živi za sebe, nedirnuta, gusta i tamna. Išao sam pred tobom, i stao, jer
daleko, na nekih trista koraka, pojavio se jelen među borovima. Već je svitalo,
ali
lagano, kao da je sunce svojim zracima želelo da napipa plen, ovaj svet. Divljač
se zaustavila na ivici puteljka, podigla glavu, pogledala prema gustišu, jer je
osećala opasnost.
Instinkt, taj fenomen, ono šesto čulo, koje je izoštrenije i pouzdanije o
d vida ili
moći mirisa, počinje da se budi u nervnom sistemu životinje. Nije mogao da vidi,
taj vetar u zoru, strujao je u suprotnom pravcu i nije mogao da ga upozori na
opasnost. Mi smo nepomično stajali tu izvesno vreme, zadihani zbog uzbrdice, ja
napred
, uz ivicu puteljka, među drvećem, ti meni iza leđa. Lovac je negde zaostao
sa psom. Bili smo sami, tu usred šume, u onoj samoći, što je samoća noći,
samoća zore, šume i samoća divljači, gde čovek za trenutak oseća kao da je
bodežom, ili kada plemenito englesko oružje repetiramo, da bismo ubili nekog.
Nadam se da se sećaš tog trenutka....
Da
rekao je gost.
Bio je to veoma značajan trenutak
reče general, skoro sa zadovoljstvom
stručnjaka.
Taj
tihi prasak, naravno, samo sam ja čuo: bio je toliko tih da ni u
tišini zore i tišini šume jelen nije mogao da ga nasluti sa onih trista koraka. I tada
se desilo nešto što nikada ne bih mogao dokazati pred sudom, ali ću tebi sada
reći, jer ti i onako znaš
mene namerno ubio?... Nema nikakvog dokaza za to, da si ti u srcu gajio
Na večeru si došao još samo to veče
nastavi general.
Kao i svako veče pre
toga. Došao si u
uobičajeno vreme, čezama, u pola osam. Večerali smo utroje,
kao i obično, kao svako veče, sa Kristinom. U velikoj sali su postavili, kao
večeras, sa istim stonirn priborom, kao malopre, Kristina je sedela između nas
dvojice. Plave sveće su gorele nasred s
tola. Volela je svetlost sveća, volela je sve
što je podsećalo na prošlost, na otmeniji način života, što je podsećalo na vreme
koje je iščezlo. Ja sam iz lova otišao pravo u svoju sobu, presvukao se, to
popodne nisam video Kristinu. Lakej je javio da je r
ano popodne otišla kolima, do
grada. Sreli smo se pri postavljanju večere. Kristina me je već čekala, sedela je
pred kaminom, preko ramena je imala laganu indijsku maramu, jer je vreme bilo
vlažno, maglovito. U kaminu je gorela vatra. Čitala je, i nije čul
a kada sam ušao u
sobu. Možda su tepisi prigušili zvuk mojih koraka, možda se previše udubila u
čitanje
čitala je knjigu na engleskom, putopis o tropima
sigurno je samo to da
je moj dolazak primetila tek u poslednjem trenutku, kada sam već stajao pred
njom. Onda je podigla pogled
sećaš se njenih očiju? Umela je da podigne
pogled, kao kada se rađa dan, u punom sjaju
možda je to bilo od plamena
sveća, ali sam se uplašio bledila njenog lica. "Nije vam dobro?"
pitao sam. Nije
odgovorila. Dugo me je gl
edala, širom otvorenih očiju, i ovaj trenutak bio je skoro
toliko dugačak i isto tako rečit, kao onaj drugi, u šumi, kada sam nepomično
stajao i čekao da se nešto desi: da progovoriš ili da povučeš oroz na oružju.
Gledala me je u lice, tako pažljivo, tako
istraživački, kao da je i od života važnije
da sazna šta to mislim u tom trenutku, dali uopšte mislim nešto, znam li nešto?...
Verovatno joj je to bilo važnije u tom trenutku od samog života. Uvek je to
najvažnije, i od plena i od rezultata je važnije: saz
nati šta žrtva misli o nama, ili
već onaj koga smo za to odabrali?... Gledala me pravo u oči, kao da me
saslušava. Mislim da sam dobro podneo taj pogled. U tom trenutku, a i kasnije,
bio sam miran, moje lice nije moglo ništa da oda Kristini. I zaista, to p
repodne i
popodne, u tom neobičnom lovu, kada sam pomalo i ja bio divljač, odlučio sam da
bez obzira šta život donese, nikada neću da kažem Kristini, ni dadilji, koje su moji
poverenici, o onome što sam otkrio toga jutra u šumi. Odlučio sam da zadužim
leka
svi koji smo u ovoj kući živeli, i Kristina, i ja.
Ovako sam objasnio i Kristinin uplašen, iznenađen pogled, kada sam pred njom
stajao, posle lova. Kao da je naslutila nešto od tajne, koja je tebe i mene vezivala
spominješ, da si pre vremena napustio lov, bez reči otišao u grad, i tek uveče se
pojavio. Sve je ovo neosporno, neobično, protiv društvenih pravila. Mogao si reći
jednu reč u vezi s prepodnevom... ali ni reči, kao da uopšte nismo bili zajedno
lovu to jutro. Pričaš o nekim drugim stvarima. Pitaš Kristinu šta je čitala kada si
ušao u sobu za prijem. Kristina je o tropima čitala. O tome pričate dugo; pitaš
Kristinu za naslov knjige, ispituješ je, kakav utisak je knjiga ostavila na nju, želiš
znaš kako se živi u tropskim predelima, ponašaš se kao neko koga strašno
interesuje ova tema, o kojoj ti ne znaš ništa
ja ću tek kasnije saznati, u gradskoj
knjižari, da si ovu knjigu, i one druge sa sličnom tematikom, ti doneo Kristini,
nekoliko dana p
re toga. Sve to još ne znam to veče. Isključujete me iz razgovora,
jer pojma nemam o tropskim predelima. Kasnije, kada sam već znao da ćete me
prevariti to veče, prisećao sam se scene, ponovo čuo izgovorene reči, i sa
iskrenim divljenjem priznajem da ste o
boje bili savršeni glumci. Ja, neupućen,
uopšte ne sumnjam na osnovu vaših razgovora: pričate o tropima, o jednoj knjizi.
Želiš da znaš Kristinino mišljenje, posebno te zanima kako čovek koji je rođen i
živeo pod različitim podnebljem podnosi tropske prili
ke?... Šta misli Kristina?...
(Mene ne pitaš.) I ona, Kristina, lično, da li bi mogla da podnese kišu, vrelo
isparenje, zagušljivu, vrelu maglu, samoću, usred močvare i prašume?... Vidiš,
reči se vraćaju. Kada si poslednji put sedeo ovde, u ovoj sobi, u ov
oj fotelji, pre
četrdeset i jedne godine pričao si baš o ovome: tropi, močvare, kiša, vrela magla.
I danas, kada si se vratio u ovu kuću, prve tvoje reči bile su močvara, tropi, kiša i
vrela magla. Da, reči se vraćaju. Sve se vraća, stvari i reči kruže po
Kada si ti otišao, oprostila se i Kristina
nastavi zatim.
Ostajem sam u ovoj
sobi. Knjigu, na engleskom napisanu knjigu, zaboravila je na naslonjaču. Nemam
volje za spavanjem,
podignem knjigu i prelistavam. Gledam fotografije, bistrim
tabele sa podacima iz ekonomske, zdravstvene struke. Iznenađuje me što
Kristina čita takvu knjigu. Ona ne može imati nikakve veze sa ovim, mislim. Kako
može da je zanima proizvodnja kaučuka na polu
ostrvu, ili zdravstveno stanje
urođenika. Sve ovo, nije Kristina, mislim. Ali ta knjiga ipak govori, i ne samo
engleski, i ne samo o uslovima života na poluostrvu. Dok u rukama držim ovu
knjigu, posle ponoći, sam u svojoj sobi, kada su ona dva bića, za koj
e sam jedino
bio vezan posle očeve smrti, otišla od mene, odjednom sam shvatio da je i ta
knjiga neki znak. I maglovito ću shvatiti i nešto drugo: toga dana stvari su najzad
počele da mi se obraćaju, nešto se desilo, život se oglasio. I, mislim, u ovakvim
prilikama mora se jako paziti. Jer, taj neobičan jezik života sa svojim znakovima
obraća nam se neprestano u tim danima, sve nas opominje, svaki znak i svaka
slika, samo mora da se razume. Stvari sazrevaju jednoga dana i daju nam
odgovore. Ovako mislim. I,
odjednom shvatim da je i ova knjiga znak, i odgovor.
Knjiga kaže: Kristina želi da ode. Razmišlja o nepoznatom svetu, znači želi
drugačiji nego što je ovaj. Možda želi da pobegne odavde, od nečeg ili nekog
taj neko mogu da budem ja, a možeš i ti. Jasn
o, kao dan, razmišljam, Kristina
oseća i zna nešto, i želi da ode odavde, zato čita stručne knjige o tropima. I, u
tom trenutku osećam mnogo toga i verujem i razumem. Shvatam i osećam šta se
to dogodilo na današnji dan: život mi se razdvojio na dva dela
na jednoj strani su
ostali detinjstvo, ti i sve ono što je moj protekli život značio, na drugoj obali
počinje onaj maglovit, nepregledan prostor, kroz koji moram da proputujem za
preostali period života. I ova dva perioda mog života više se nikada neće sre
sti.
Šta se to desilo? Ne znam odgovor. Celog dana trudio sam se da ostanem miran,
na silu pribran, i u tome sam i uspeo; Kristina nije smela da sazna ništa, kada me
je pogledala, bleda, onim neobičnim, upitnim pogledom. Nije smela da sazna, nije
smela da
pročita sa mog lica, šta se to desilo u lovu... I stvarno, šta se to desilo?
Nisam uobrazio? Nije li možda sve ovo noćna mora? Ako ispričam nekome,
verovatno će me ismejati. Nemam podataka, nemam dokaza u rukama... zašto,
da bi jedan glas, koji je jači od
svakog dokaza, nedvosmisleno, ne trpeći
dvoumljenje, svom snagom urlao u meni, da ja nisam pogrešio, da ja znam istinu.
A istina je samo ta, da je mene moj prijatelj hteo da ubije te zore. Kakva je to
smešna i olako izmišljena optužba, zar ne? Mogu li ikad
a nekom reći, ovu, čak i
od same činjenice strašniju izvesnost? Ne, ne mogu. Ali sada, kada već znam,
tako mirno i tako zasigurno, na način, kako samo one jednostavne životne
činjenice čovek može znati, kakav zajednički život je moguć ovde u budućnosti?
gu li se suočiti, ili ćemo se pretvarati nas troje, Kristina, ti i ja, igra i motrenje će
ostati od našeg prijateljstva
pravo u oči, ne smem zavaravati sebe, nisi lud, nema opravdanja i nema
izvrdavanja. Imaš razloga da me mrziš i u
biješ. Ovaj razlog ne mogu da shvatim.
Prirodno i jednostavno objašnjenje, da te zanela jedna iznenadna strast, čežnja i
zanos prema Kristini, jeste vrsta ludila
Kristinina, ona je to tražila od mene, na bračnom putovanju u P
arizu, ona je bila ta
koja je želela ova priznanja
kasnije, mnogo kasnije, kada već nema Kristine,
shvatam, da se tako brižno na priznavanje istine, na krajnju iskrenost, sprema
samo onaj koji zna da će jednog dana zaista imati nešto u životu što će biti
potrebno da prizna. Dugo nisam shvatio ovaj dnevnik, smatrao sam nepojmljivom,
sreće vrati bogovima. Jer bogovi su poznati po svojoj ljubomori, i kada običnim
smrtnicima poklone god
inu dana sreće, to zapišu kao dug, a na kraju života ga
zelenaški potražuju. Ali, oko mene je sve savršeno i besprekorno. Kristina mi
kratkim rečenicama piše u dnevnik, kao da se u snu obraća tom dnevniku.
Nekada zapiše samo jedan red, nekada samo jednu re
č. Zapiše, recimo, ovako
se spustio sa mrcinom sa planine; moji lovci su me pronašli, polusmrznutog, u
blizini te strvine medveda. Tako spavam
i te noći. Spavam duboko, bez sna, čim
se probudim izdam naređenje da upregnu kočiju, idem u grad, u tvoj stan. Stojim
u tvojoj sobi i saznajem da si otputovao. U puku ćemo tek sledećeg dana dobiti
tvoje pismo, pismo u kome saopštavaš da se odričeš čina i
odlaziš u inostranstvo.
U tom trenutku shvatam samo činjenicu da si pobegao jer sada je već posve
izvesno da si hteo da me ubiješ, sigurno je, da se nešto desilo i da se nešto
događa, nešto čiji pravi smisao još ne mogu da shvatim, a sigurno je i to da sa
sa svim ovim, sudbinski vezan i ja, sve ovo se događa i meni, ne samo tebi.
oproštaj, ono što dobro poznaje i što je video već mnogo puta. Gleda široki
francuski
krevet, oholo žmirkajući kao da je kratkovida; na tren, napola zatvori oči.
Onda se okrene, bez reči, kao što je i stigla, napusti sobu. Ne pođoh za njom.
Gledam je kroz otvoren prozor kako prolazi baštom. Prolazi kroz ružičnjak, ruže
Istovremeno znam i to da je suvišno pitati. Znam da je Kristina dolazila i ranije, i
ne samo jednom već mnogo puta.
Zavali se u fotelju, obe ruke,
Jer čoveku ne samo da se događaju stvari
reče sada odlučnije, i podiže glavu.
Sveće iznad njihovih glava gore dugim plamenom i dime se; pregoreli fitilj sveće
je pocrneo. Predeo i grad pred prozorom još su mračni, ne
vidi se ni jedna jedina
svetiljka u mračnoj noći.
Čovek i pravi ono što mu se događa. Pravi, priziva i ne
ispušta ono što treba da mu se dogodi. Čovek je takav. Učiniće to čak i onda ako
odmah, od prvog trenutka zna i oseća da je to što čini kobno. Drže
se, čovek i
njegova sudbina, prizivaju i stvaraju jedno drugo. Nije istina da sudbina slepo
ulazi u naš život, ne. Sudbina ulazi na vrata koja smo mi sami širom otvorili, i
ljubazno je pozvali da uđe. Ne postoji čovek koji je dovoljno jak i pametan da
odbi
je, rečima ili delima, onu zlokobnu sudbinu, koja, po zakonu svih zakona,
sledi iz njegovog bića i naravi. Zar zaista nisam ništa znao o tebi i Kristini?...
Mislim, u međuvremenu, ili u početku, na samom početku naše priče utroje... Na
kraju krajeva ti si
može pomoći onoj drugoj duši, ako nije "različita", ako su im viđenje i stvarnost,
tajanstvenija i od samog
ubeđenja, slični... I tada u Arkou sam osetio da je mom
praznovanju došao kraj, i da je Kristina "različita". I setio sam se reči moga oca,
koji nije čitao knjige, ali su ga samoća i život naučili spoznavanju istine; znao je o
ovoj dvojakosti, jer je i on
sreo jednu ženu, koju je voleo jako, i pored koje je
svejedno ostao usamljen, jer su bili dva različita bića, dva temperamenta, dva
životna ritma, jer je i moja majka bila "različita", kao ti i Kristina... U Arkou sam
saznao još nešto. Osećanje, koje me je
vezivalo za majku, tebe i Kristinu, bilo je
jedno te isto; ista čežnja, ista nada, ista bespomoćna i tužna želja. Jer uvek
volimo ono "različito", to tražimo, u svim prilikama i menama života... da li već
znaš to? Najveća tajna i dar života je kada se dvo
položaj ili su ponosni na neki svoj poseban i pojedinačan dar. Kristina je bila
ponosna na plemenitu divljinu, koju je nosila u nervnom sistemu i u srcu, kao
neko nasledstvo i otrov. Ova
žena je
to dobro znaš
iznutra bila potpuno
suverena, a to je danas vrlo retko; retki su suvereni ljudi, kako među ženama,
tako i među muškarcima. Izgleda da to nije ni stvar porekla, a ni okolnosti. Nju nisi
mogao da uvrediš, nju nisi mogao da dovedeš
u priliku od koje bi ustuknula, nije
mogla da podnese ograničenja, ni u kakvom smislu. I znala je još nešto, što je
drugom
i ovu drugu priču, koju je muzika mogla za vas u potpunosti da izrazi;
mi, oni drugačiji, moj otac i ja, nismo shvatali. Zato smo ostali usamljeni uz vas.
zika se obraćala i tebi i Kristini, tako ste mogli da razgovarate jedno s drugim,
čak i, onda kada je između Kristine i mene potpuno odumrlo svako opštenje.
Mrzim muziku
reče nešto glasnije; prvi put te večeri izgovori reči promuklo i
strastveno.
Mrzim
taj melodičan i nerazumljiv govor, kojim su izvesni ljudi u
stanju međusobno da razgovaraju, jedan drugom kazuju nešto nepovezano i
nepravilno, da, ponekad pomislim, da čak nepristojne i nemoralne stvari
saopštavaju muzikom jedan drugom. Pogledaj i lica,
kako se neobično promene
kada slušaju muziku. Kristina i ti čak niste ni tražili muziku
ne sećam se da ste
ikada svirali u četiri ruke, nikada nisi seo za klavir u njenom prisustvu, barem ne u
mom prisustvu. Izgleda, da su stid i obazrivost sprečili Kris
tinu da u mom
prisustvu sluša muziku sa tobom. I pošto muzika nema nikakvog smisla koji bi se
rečima mogao izraziti, verovatno ima neki drugi, mnogo opasniji smisao, kada već
može u toj meri da dotakne one ljude koji i nemaju sluha za muziku, već su
poveza
ni po krvi i sudbinski. Zar ne misliš?...
Tačno tako mislim
reče gost.
Sad si me smirio
nastavi srdačno.
I Kristinin otac je bio tog mišljenja, iako se
on zaista razumeo u muziku. On je bio jedini čovek sa kojim sam jednom
razgovarao, samo jednom
o svemu tome, o muzici, o tebi i Kristini. Tada je već
bio veoma star; nedugo nakon našeg razgovora je i umro. Ja sam se tad vratio iz
rata. I Kristina je već bila mrtva, punih deset godina. Svi, koji su bili važni u mom
životu umrli su ili otišli, otac i
majka, ti i Kristina. Samo su još dva starca živela,
Nini, dadilja, i Kristinin otac, sa neobičnom ravnodušnošću i snagom starih ljudi,
sa nekom neshvatljivom namerom... onako kako mi živimo sada. Umrli su svi, a ni
ja više nisam bio mlad, oko pedesete, i
bio sam usamljen kao drvo na čistini moje
šume, koje je ostalo samo, posle oluje one noći pre no što je izbio rat. Da, oluja je
porušila svo drveće, sem jednog, u blizini lovačke kuće. Za proteklih dvadeset i
se tužaka; bio je jači, on je bio promućurniji, napadniji. Kao nas dvojica
reče
kratko, odsečno.
Pogledaše se, ispitujući jedan
drugog.
Onda je i on umro, Kristinin otac
reče.
Ostali su samo dadilja, i ti negde u
Na dva pitanja moraš da odgovoriš
reče general, i on se nagnu napred; ovo
izgovori šapućući, u poverenju.
Na dva pitanja, koja sam sročio davno, pro
teklih decenija, dok sam te čekao. Na
dva pitanja, na koja samo ti znaš odgovor. Vidim na tebi, misliš, želeo bih da
saznam, nisam li pogrešio, da si imao nameru da me ubiješ ono jutro u lovu? Da
nije bilo samo priviđenje. Na kraju, ništa se nije desilo. I
instinkt najboljeg lovca
može da izneveri. A drugo pitanje, misliš, glasi ovako: Da li si bio Kristinin
ljubavnik? Da li si me prevario, kako se to obično kaže, da li me je ona prevarila,
u svakodnevnom i profanom smislu? Ne, prijatelju moj, ova dva pitan
ja me ne
zanimaju više. Na to pitanje si odgovorio ti sam, i vreme, i Kristina je odgovorila
na neki svoj način. Svako je odgovorio, ti tako što si sledećeg dana nakon lova
pobegao iz grada, od nas, od svoje službe, bacio si zastavu, kako su to imali
običa
j davno da kažu, kada su ljudi verovali u pravi smisao izgovorene reči. Ne
pitam, jer sam potpuno siguran, da si hteo da me ubiješ ono jutro. Ovo ti ne
govorim kao optužbu, već te žalim. Mora da je zastrašujući trenutak kada se u
životu čovekovom oglasi is
kušenje, kada čovek digne oružje, da ubije čoveka, koji
mu je blizak, za koga je vezan iznutra, i koga iz nekog razloga mora da ubije. Jer,
to je ono što se događalo tebi u tom trenutku. Ne poričeš?... Ćutiš?... Ne vidim ti
lice u ovom polumraku... Nema ba
š mnogo smisla donositi nove sveće, i u
polumraku prepoznajemo i razumemo jedan drugog, sada, kada je došao
koji će ponovo popričati o svemu, trudeći
se da saznamo istinu, i onda otići u
smrt, ja ovde kod kuće, mešajući svoje kosti sa mojim precima, a ti negde u
svetu, pored Londona ili u tropima? Šta znači na kraju života istina ili laž, prevara,
izdaja, pokušaj ubistva ili ubistvo, koji značaj ima gde
, kad i koliko puta me je
prevarila sa tobom, moja supruga sa mojim najboljim prijateljem, ona, jedina
ljubav mog života i jedina nada moja, Kristina?... Reći ćeš mi ovu tužnu i gnusnu
istinu, priznaćeš sve, ispričaćeš tačno, kako je počelo, koja ljubomora
i zavist,
strah i tuga su vas terali u zagrljaj jedno drugom, šta si osećao kada si je grlio,
koja vrsta osećanja osvete i griže savesti su strujala kroz Kristinino telo i dušu
svih onih godina.... Šta vredi sve to? Na kraju sve postaje tako jednostavno
sve
što je bilo i što je moglo da bude. I od praha i pepela biće manje ono što je
jednom bila činjenica. Od čega nam je srce gorelo tako jako da smo mislili ne
može se podneti, umrećemo, ili ćemo ubiti nekog
jer i ja poznajem ova
osećanja, i ja sam upoz
nao taj krajnji trenutak iskušenja, nedugo pošto si otišao,
a ja ostao sam sa Kristinom
sve postaje beznačajnije od prašine, koju vetar nosi
iznad groblja.
Sramno je i besmisleno o tome uopšte i pričati. I sve to znam, tako precizno, kao
da je policijski izveštaj sastavljen o pojedinostima. Mogu ti izložiti optužbu, kao
tužilac na glavnom pretresu: i šta će biti posle?... Šta mogu učiniti sa tom jeftinom
prav
dom, sa tajnom jednog tela, kojeg više nema? Šta je vernost, šta očekujemo
od onog koga volimo? Ostario sam, mnogo sam razmišljao i o tome. Da nije
možda vernost užasna sebičnost, sebičnost i sujeta, kao većina ljudskih stvari i
ljudskih prohteva u životu?
Kada zahtevamo vernost, želimo li zaista da onaj drugi
bude srećan? Volimo li osobu koja ne može da bude srećna u tom finom ropstvu
vernosti? I, ako ne umemo da volimo onog drugog na način da ga i usrećimo,
imamo li prava da zahtevamo bilo šta, vernost il
i požrtvovanost? Sada, pred kraj
života, ne bih se usudio da tako odlučno odgovorim na ta pitanja, kao što bih
odgovorio pre četrdeset i jedne godine da me neko pitao tada, kada me je Kristina
ostavila u tvom stanu, gde je često boravila i pre mene, gde si
ti sve ono dovukao
samo zato da bi Kristinu mogao da primiš, gde su me dva bića, za koja sam se
toliko vezao za života, tako sramno, tako nisko i dosadno izdala i prevarila, da,
tako to osećam sada... Jer, to mi se dogodilo
reče usput, skoro tonom dosad
e,
sasvim ravnodušno.
I sve ono što ljudi nazivaju ’prevarom’, to je tužna i dosadna
pobuna tela protiv jedne situacije i protiv trećeg lica, zastrašujuće beznačajna,
kada se vratiš u mislima, sada na kraju života
beznačajna, gotovo žalosna, kao
neki o
bičan nesporazum ili nesrećan slučaj.
Tada to nisam razumeo. Stajao sam tako u tom stanu prepunom tajni, kao da
posmatram znake kakvog zločina, piljio u nameštaj, ležajeve... da, kada je čovek
mlad, i žena ga prevari sa jedinim prijateljem, i od brata bliž
im, naravno da ima
osećaj kao da se ceo svet srušio oko njega. Mora tako da oseća, jer strepnja za
voljenom, razočaranje, i sujeta mogu užasnom snagom zadati bol. Ali to prođe...
prosto neshvatljivo prođe, nikako od danas do sutra, ne, čak ni godine nisu
ovoljne da ublaže ovaj bes
ali na kraju ipak prođe, tačno onako, kao i život.
Vratio sam se kući u zamak, ušao u svoju sobu i čekao. Čekao Kristinu. Čekao
sam je da bih je ubio, ili sam je čekao da mi kaže istinu, i oprostim... u svakom
slučaju čekao sam
. Čekao sam sve do uveče; onda, pošto nije došla, sišao sam
do lovačke kuće. Možda je to bilo detinjasto... sada, naknadno, kada se osvrnem,
i želim da sudim i sebi i drugima, sada mi se čini detinjastim ona oholost, ono
čekanje, ono povlačenje. Ali, vidiš
, čovek je takav, malo toga može da učini čak i
pomoću razuma i iskustva protiv svoje naravi vođene tvrdoglavo utvrđenim
zamislima. Sada već i ti to znaš. Otišao sam u lovačku kuću, i ti znaš tu kuću,
nedaleko odavde, i onda osam godina nisam video Kristin
u. Samo sam je mrtvu
video ponovo, ujutro, kada je Nini poručila da mogu da dođem, jer je umrla. Znao
sam da je bolesna, najbolji lekari su je lečili
ovde su stanovali u zamku,
mesecima, i učinili su sve da je spasu; oni su to rekli ovako; "Učinili smo s
ve što
je u moći medicine danas." To su samo reči. Verovatno su učinili ponešto, što su
čekao, da raščis
timo, što se jednom mora, jer nam nije ostalo mnogo vremena za
to, od dadilje sam saznao nešto: saznao sam da je na samrti mene zvala. Ne
tebe... i ovo ne kažem iz zadovoljstva, ali ne kažem ni iz nezadovoljstva, to
upamti dobro. Mene je pozvala, i to je v
eć nešto, mada ne i naročito. ...Mrtvu sam
je video ponovo. Lepa je bila i mrtva. Ostala je mlada, samoća je nije unakazila,
bolest nije dotakla tu neobičnu lepotu, sklad ozbiljnosti i zatvorenosti njenog lica
ostao je nedirnut. Sve ovo više se ne odnosi n
a tebe
reče oholo.
Ti si živeo
tamo negde u svetu, a ona je umrla. Ja sam živeo u svojoj usamljenosti, uvređen,
a Kristina je umrla. Odgovorila nam je obojici, kako se moglo; jer vidiš, ko je
mrtav, taj da je tačan odgovor, konačan
ponekad pomislim d
a su samo mrtvi u
stanju da pravo odgovore. Eto, to se dogodilo. A šta je drugo i mogla reći, posle
onih osam godina, već to, da je umrla?... Čovek od toga više ne može reći. Sa tim
je dala odgovor na sva pitanja, koja smo joj mogli postaviti ti ili ja, da
su naši životi
imali drugačiji tok, da je poželela da razgovara sa tobom ili sa mnom. Da, odgovor
mrtvih je dobar. Vidiš, nije želela da razgovara s nama. Nekada imam osećaj, da
je od nas troje, izigrana, bila ona, Kristina. Ne ja, koga je prevarila sa to
bom, ne ti,
koji si me prevario sa njom
prevara, kakva reč! Postoje ovakve sročene reči,
kojima čovek bezdušno i mehanički iskaže neke situacije. Ali kada svemu tome
dođe kraj, kao sada za nas, uopšte ne znamo šta započeti tim rečima. Prevara,
neverstvo,
izdaja, to su sve samo reči, kada je već mrtva ona, na koju se odnose
ove reči, kada je već dala odgovor ona, koja bi morala da opravda istinski značaj
ovih reči. A što nisu reči, to je ona nema stvarnost, da je Kristina mrtva, a nas
dvojica živi. I dok s
am ovo shvatio, bilo je prekasno. Nije ostalo više ništa do
čekanje i osveta
a sada, kada je došao trenutak osvete i kraj iščekivanju,
iznenađeno osećam koliko je beznadežno i bezvredno sve ono što još možemo
saznati, priznati ili slagati jedan drugog
čovek uvek samo stvarnost može da
shvati. Shvatam već tu stvarnost. A čistilište vremena izvuklo je svaku ljutnju iz
naših sećanja. Opet vidim Kristinu, budan i u snu, sa velikim šeširom na glavi,
onako vitku, u beloj haljini, kako prolazi kroz baštu, dola
zi iz staklene bašte, ili
razgovara sa svojim konjem. Vidim je, video sam je i danas po podne, dok sam
zadremao čekajući tebe. Video sam je u polusnu
kaže stidljivo, starački.
Video
sam svakojake slike iz daleke prošlosti. Danas po podne shvatio sam i
mozgom
ono što sam srcem shvatio odavno: ono neverstvo, onu prevaru, izdaju vas dvoje.
Razumeo sam i šta mogu reći o tome?... Čovek polako stari: prvo mu ostari
raspoloženje prema životu i prema ljudima, polako sve postaje tako stvarno,
upoznaš smisao sveg
a, sve se tako zastrašujuće i dosadno ponavlja. I to je
starost. Kada već zasigurno znaš da čaša nije ništa više od čaše. I čovek,
siromah, nije ništa više, do čovek i običan smrtnik, ma šta učinio... Onda ti ostari
telo; ne odjednom, ne, prvo ti ostare oč
i, ili noge ili želudac, srce. Tako ti stari
čovek, na delove. Onda odjednom počne da ti stari duša: jer telo je uzaludno
nemoćno i kvarljivo, duša još čezne i priseća se, traži i raduje se, čezne za
radošću. Kada prestane ta čežnja za radošću, ne ostaje n
išta drugo, samo
uspomene ili sujeta; i tada zaista stariš, sudbonosno i konačno. Dođe dan kada
se probudiš, trljaš oči i već ne znaš zašto si se probudio? Ono što ti dan
pokazuje, poznaješ nepogrešivo; proleće ili leto, nakinđurenost života oko tebe,
vrem
enske prilike, dnevni red života. Nikakvo iznenađenje ne može da ti se desi:
ne može te iznenaditi neočekivano, neobično, užasno, jer su ti svi izgledi i prilike
poznati, računao si na sve, ne očekuješ više ništa, ni dobro ni zlo... to je starost.
Živi još
nam je blizak
reče onako usput.
Nisi dovoljno jak za ovaj zadatak.
Ili, prođe
trenutak i ne možeš više učiniti ništa. Jer ima i toga, trenutak
i vreme donosi i
odnosi stvari, samovoljno, jer nismo samo mi oni koji podešavamo naše postupke
i pojave u vremenu. Dešava se da trenutak donese jednu mogućnost, koja ima
svoje t
ačno vreme
i ako prođe trenutak, odjednom ne možeš učiniti više ništa.
Ruka ti klone sa oružjem. A ti sutra otputuješ u trope.
Pažljivo posmatra svoje ruke i nokte.
Ali, mi smo ostali ovde
reče, zagledajući svoje ruke, kao da je sada to
najvažnije
ostali smo, Kristina i ja. Ostajemo, i sve se otkriva, na onaj pravilan i
neshvatljiv način, kako već među ljudima putuju obaveštenja, pomoću talasa, čak
i onda kada nema izdaje tajne, nema pričljivog izdajnika u blizini. Otkriva se sve,
jer si ti otišao,
a mi ostali ovde, živi, ja, jer si ti propustio trenutak, ili je trenutak
propustio tebe
ove dve stvari su jedno te isto
i Kristina, jer u datom trenutku ne
može da učini ništa, mora da sačeka nešto, možda samo želi da se uveri da smo
ti i ja, ona dva
muškarca za koje je vezana, i koji su joj se sklonili sa puta, dobre
ćutalice; čeka, dok ne razume i shvati pravu smisao ovog ćutanja. I onda umre.
Ali ja ostajem, znam sve, a ipak ne znam nešto. Zato moram da živim i čekam
odgovor. Sada je došao trenutak
kada ću saznati odgovor na pitanje. Molim te,
odgovori mi, da li je Kristina znala da si ti, ono jutro u lovu, hteo da me ubiješ?
Tiho i jasno postavi pitanje, sa takvom napetošću u glasu, onako kako jedno dete
traži objašnjenje od odraslih o zvezdama ili
Gost se ne pomeri nakon postavljenog pitanja. Sedi lica sakrivenog u dlanovima,
laktove drži na naslonima. Sada udahne duboko, nagne se napred, rukom pređe
preko čela. Želi da odgovori, ali ga general prekine:
rosti
kaže.
Vidiš, uspeo sam da kažem
nastavlja brzo rečenicu, sa
ushićenjem, skoro sa izvinjenjem u glasu.
Morao sam da kažem, i sada, kada
sam izgovorio, osećam da nisam dobro postavio pitanje, doveo sam te u
neprijatan položaj, jer želiš da odgo
voriš, želiš da kažeš istinu, a ja nisam dobro
formulisao pitanje. Moje pitanje zvučalo je kao optužba. I ne poričem, živela je
sumnja u mojoj duši, ovih proteklih godina, da onaj trenutak u zoru, u lovu, nije
samo slučajnost, trenutna zamisao, prilika, na
dahnuće podzemnih sila
ne, muči
me sumnja da su tom trenutku prethodili drugačiji trenuci, koji su bili trezveni i
sasvim ovozemaljski. Jer, kada je Kristina saznala da si pobegao, rekla je: ’Bio je
kukavica’
to je sve što je rekla, to su poslednje reč
i koje sam čuo od nje, i to je
poslednji sud koju je rečima izrekla o tebi. I ja ostajem sam sa tim rečima. Bio je
kukavica, zašto?...
pitam se, kasnije, mnogo kasnije. Bio je kukavica, za šta? Za
život? Kukavica za smrt? Nije smeo i nije hteo, niti da ž
ivi, niti da umre sa
Kristinom?... Razmišljam tako. Ili je, pak, bio kukavica za nešto
drugo, ne što se
tiče života ili smrti, ne što se tiče bežanja, ne što se tiče prevare, nije bio kukavica
da uzme Kristinu od mene, niti da se odrekne nje, ne, on je jed
nostavno kukavica
bio u vezi s nečim što je vrlo prosto, a to je ono što su se dogovorili i isplanirali,
njih dvoje, moja supruga i moj najbolji drug? I ovaj plan nije uspeo, jer si ti bio
kukavica?... To je ono, na šta želim odgovor u životu. Ali malopre
nisam dobro
postavio pitanje, oprosti; zato sam te prekinuo, kada sam video da se spremaš da
odgovoriš. Znam, ovaj odgovor nije važan sa stanovišta čovečanstva ili kosmosa,
svejedno želim da znam na kraju, kada je prah i pepeo ona, koja te je jednom za
kuk
avičluk optužila; ipak bih voleo da znam zbog čega si to bio kukavica? Jer
istinu znam, ako ovaj odgovor stavlja tačku na moja pitanja i ništa ne znam, ako
ne poznajem potpuno sigurno ovo pitanje, do pojedinosti.. Četrdeset i jednu
godinu živim između sve
i ništa, i ne postoji čovek koji bi mogao da pomogne,
osim tebe. I, ne bih hteo ovako da umrem. Onda bi bilo bolje i čoveku
dostojanstvenije da ti onog dana nisi bio kukavica, kako je to Kristina ustanovila;
da, bilo bi čovečnije, da jedan metak sredi ono
što vreme ne može da uredi;
uopšte podneo sve ove godine? Zašto sam te čekao, drugačije nego brat
nevernog brata, drugačije nego prijatelj odbeglog prijatelja, ne, ja sam te čekao,
kao neko ko je istovremeno i ž
rtva i sudija, i čeka optuženog. I sada ovde sedi
optuženi, i ja ga pitam, a on želi da odgovori. Ali, da li sam dobro postavio pitanje
i da li sam rekao sve što treba da zna, on, počinilac i optuženi, ako ima nameru
iskreno da odgovori? Jer vidiš, i Krist
ina je dala odgovor
ne samo svojom smrću.
Jednoga dana, nekoliko godina posle njene smrti, pronašao sam onaj dnevnik u
baršunastom povezu, koji sam jedne noći
za mene nezaboravne noći posle lova
uzalud tražio u fioci njenog pisaćeg stola. Tada je taj
dnevnik nestao, ti si
otputovao, a ja prestao da govorim sa Kristinom. Zatim je Kristina umrla, a ti živeo
tamo negde daleko, a ja živeo, u ovoj kući, gde sam se vratio posle njene smrti,
jer sam želeo da živim i umrem u onim sobama gde sam i rođen, gde s
u se moji
preci rodili, živeli i umrli. I upravo tako se sve događa sada, jer stvari imaju neki
svoj red, i taj red je sasvim nezavisan od naših želja. Ali živela je i knjiga u žutom
povezu, na svoj tajanstven način, pored nas i iznad nas u vremenu, knjiga
, ova
neobična ’Knjiga iskrenosti’, ona zastrašujuća svedočanstva Kristinine ljubavi i
sumnje, priznanje njenih strahova i najdubljih tajni njenog bića. Živela je, i ja sam
pronašao, kasnije, mnogo kasnije, jednoga dana, među Kristininim stvarima, u
jednoj
kutiji, gde je čuvala portret svoje majke naslikan na slonovači, očev prsten,
struk suve orhideje
to je od mene dobila davno
i plavom trakom vezan dnevnik.
Plavu traku je zapečatila očevim prstenom. Evo dnevnika
reče, izvuče ga i pruži
prijatelju.
Ovo je ostalo posle Kristine. Ja nisam polomio pečat, jer nemam
pismenu dozvolu za to, nije ostavila nikakvo uputsvo za ovu zaostavštinu, tako
Laganim pokretom baci dnevnik u žar. Žar poče crno da se usijava, prihvata
žrtvu, polagano, uz d
im uvlači u sebe sadržinu dnevnika, manji plamenovi se
pojavljuju iz pepela. Nepomično gledaju kako se plamenovi povećavaju, vatra je
oživela, prosto se oraspoložila zbog neočekivanog plena, počinje da dahće i
seva, plamen je sve viši, voštani pečat se već
istopio, žuti somot gori oporim
mirisom, a bledožute listove kao da nevidljiva ruka okreće dok gore, u plamenu
odjednom nestade Kristinin rukopis, ona šiljasta slova, i papir, dnevnik se sad
Soba se rashladila. Još nije svanulo, ali kroz poluotvoren prozor osećala
se
jutarnja svežina. General zimogrožljivo trlja ruke. Sada, oko pola sata pre zore u
polumraku, obojica su veoma stari. Koščati su i žuti, kao kosturi po
laboratorijama.
Gost iznenada, mehaničkim pokretom podiže ruku i kratkovido pogleda u sat na
svom zgl
obu.
Mislim
reče tiho
da smo se već sve dogovorili. Vreme je da krenem.
Ako želiš da ideš
reče general predusretljivo
kočija te čeka.
Obojica ustanu, nehotičnim pokretima stanu pred kamin, sagnu se, hladne i
mršave ruke pružaju prema žaru ugasl
e vatre. Tek sada primećuju da im je bilo
hladno i cvokoću; noć je iznenada postala hladna, oluja, koja je ugasila
Sveće
reče odsutno, kada mu se pogled
zaustavi na svećnjacima, na ivici
kamina.
Vidi, sveće su dogorele do kraja.
Dva pitanja
reče Konrad bez uvoda, promuklim glasom
rekao si, dva pitanja.
Koje je drugo?...
Drugo?...
ponovi general. Nagnu se jedan prema drugom, kao dva stara
sauče
snika, koji se plaše senki noći, a takođe i toga da možda zidovi imaju uši.
Drugo pitanje?...
ponovi šapatom
Ali, kada ni na prvo nisi odgovorio... Čuj
reče sasvim tiho
mene je Kristinin otac optužio, pošto sam nadživeo. On je time
mislio kako sa
m sve preživeo. Jer čovek ne daje odgovor samo time što umre. To
i nije loš odgovor. Ali odgovara i time ako nešto nadživi. Nas dvojica smo
nadživeli ovu ženu
reče u poverenju.
Ti, tako što si otišao, a ja, tako što sam
ostao. Nadživeli smo, kukavički
ili slepo, uvređeno ili mudro, nadživeli smo, to je
činjenica. I zar ne misliš da smo za to imali razloga?... Ne misliš li da joj na kraju
dugujemo odgovornost, odgovornost posle groba, njoj, koja je ipak bila veća,
čovečnija, od nas dvojice
bila je veća
, jer je umrla, znači dala je odgovor i tebi i
meni, a mi smo ostali ovde u životu, i ovo se ne može ulepšavati. To su činjenice.
Ko nadživi nekog, taj je uvek izdajnik. Mi smo smatrali da treba ostati u životu, i
ovo se ne može ulepšavati, jer je ona umrl
a od toga. Umrla je od toga što si ti
otišao, umrla je od toga što sam ja ostao i nisam joj više prilazio, umrla je od toga
što smo nas dvojica, muškarci kojima je pripadala, bili podliji, oholiji, plašljiviji,
grlatiji i ćutljiviji no što je jedna žena to
nadmenošću? Drugo pitanje je, da nije ova mučna pri
vlačnost jednoj ženi, koja je
umrla, bila pravi smisao naših života? Teško pitanje, znam. Ja ne umem da
odgovorim. Doživeo sam sve, video sam sve, ali na ovo pitanje ne umem da
odgovorim. Video sam mir i video rat, video sam bedu i blagostanje, video sam
ebe kao kukavicu i sebe oholog, video borbu i nagađanja. Ali u dubini naših
života, možda je ipak smisao naših ophođenja bila ova veza, koja nas je vezala
za nekog
veza ili strast, zovi kako hoćeš, To je pitanje? Da, to je pitanje. Voleo
bih da mi kažeš
nastavi, tako tiho kao da se plaši da mu neko stoji iza leđa i
prisluškuje
šta misliš o tome? Možda i ti misliš da smisao života i nije drugo,
samo strast, koja jednog dana prodre u naša srca, dušu i telo, onda gori do
večnosti, do smrti? Bilo šta da s
e desi u međuvremenu? I ako smo to doživeli,
nismo živeli uzalud? Zar je strast zaista tako duboka, tako svirepa, tako
veličanstvena, tako nečovečna?... Možda i nije upućena biću, već samo čežnji?...
Pitanje je. Ili je ipak upućena biću, uvek i zauvek, sam
o onom tajanstvenom biću,
koje može da bude dobro, može da bude loše, ali dubina strasti, koja nas za to
biće vezuje, ne zavisi od njegovog ponašanja i njegovih osobina? Odgovori, ako
znaš
reče glasnije, zahtevnim tonom.
Zašto me pitaš?
upita mirno o
naj drugi.
Znaš, da je tako.
I pogledaju jedan drugog od glave do pete.
General teško diše. Pritisne kvaku. Velike stepenice su još pune tamnih senki.
Bez reči silaze niza stepenice, sluge hrle prema njima, sa lampama, kaputom i
šeširom. Ispred velikih d
vokrilnih vrata na belim kamenčićima zaškripe točkovi
kočije. Opraštaju se bez reči, nemim rukovanjem; obojica se duboko poklone.
General se vrati. Na dnu hodnika čekala ga je dadilja.
Jesi li sada mirniji?
upita ona.
Jesam
reče general.
Zajedno
idu prema sobama. Dadilja hoda sitnim, brzim koracima, kao neko ko se
sada probudio, i žuri za svojim poslovima u zoru. General korača polako,
oslanjajući se na štap. Prolaze hodnikom sa mnoštvom slika po zidovima. Pred
praznim prostorom, koji je označava
Beleška o piscu
Šandor Marai, jedan od najvećih mađarskih pisaca 20. veka, rođen je u Kasi
1900. godine. Sa osamnaest godina počinje da se bavi izdavaštvom u
Budimpešti, a sledeće godine odlazi u Berlin, ubrzo i u Frankfurt na studije.
Godine 1920. godine se zaposlio kao
novinar u Frankfurter Cajtungu. Član
Mađarske akademije nauka je postao 1945. da bi tri godine docnije morao iz
političkih razloga da emigrira.
Godine 1952. posle boravka u Švajcarskoj i, Italiji, Marai odlazi u SAD i od te
sezone pa sve do 1967. radi u ra
diju Slobodna Evropa. 1968. kao rođeni
kosmpolita, za kratko živi u italijanskom gradu Salemu, ali se ubrzo vraća u San
Dijego, gde će se ubiti 1989. Sledeće godine je posthumno odlikovan Košutovom
nagradom.
Šandor Marai je nesumnjivo jedno od najvećih otk
rića svetske književnosti
poslednje decenije. Romansijer, pisac kratkih priča, pesnik, memoarist, novinar


Приложенные файлы

  • pdf 14672616
    Размер файла: 624 kB Загрузок: 1

Добавить комментарий